Реченица која најбоље објашњава шта је лична граница (мислим да сам је тако дефинисану чула од психолошкиње Беки Кенеди).
Лична граница је нешто што ја постављам, а што од тебе не тражи да радиш апсолутно ништа.
Дакле, ми смо ти који дефинишемо докле неко може да иде. Не очекујемо да тај неко поштује ту нашу границу, било да је то наше дете, муж, жена, пријатељ, комшија. Не очекујемо да схвате зашто нам је важно да ту границу не прелазе. Не очекујемо НИШТА.
Само их обавестимо шта ће да се догоди ако границу не буду поштовали.
Урадимо то на најљубазнији могући начин.
Мужу: „Много волим наше време које проводимо заједно суботом увече. Зато бих волела да се вратиш кући раније, јер око десет ја сам већ поспана. Ако у суботу дођеш кући после осам, ја нећу бити расположена ни за шта друго осим да се увучем у кревет и читам књигу. А жао ми је да пропустимо лепо вече.“
Детету: „Види, душо, у осам сати морамо у кревет. Знам да ти се тада још увек игра, али тада ћу доћи и угасити светло у соби. Волела бих да дотле будеш у кревету, али ако и не будеш, свакако ћу то урадити.“
Некоме ко увек долази ненајављен, недељом: „Волим да се дружим са тобом и стварно уживам у нашим кафама. Међутим, недеља је дан када волимо да будемо сами. Уколико дођете недељом ненајављени, вероватно нећемо отворити врата, јер нам је тај дан важан.“
Аутор: Жељка Курјачки Станић, психолог и психотерапеут