Зашто је важно да код детета развијамо емоционалну интелигенцију

фебруар 27, 2017
Осећања увек на првом месту

Неминовни су и разумљиви, ти страхови родитеља: од болести детета, његових повреда, неуспеха, непослушности. Уз то је увек и страх да неће успети као родитељи, да ће их околина лоше оценити, да нису у могућности да потомку обезбеде будућност. Али, тиме не смеју да оптерећују дете. Страхове треба да затворе у себе. Морају да остваре комуникацију на други начин, да их млади чују, разумеју. У том односу и они слушају, чак и онда кад им се не допада оно што чују. Из тога су избачене све „лекције”, туторски однос, увек су на првом месту осећања детета. Деца интимно желе да разговарају, да их родитељи чују и разумеју. Онда ће схватити да су вољена, поштована и цењена. Психолози упозоравају да сваки страх убија учење и ствара зависност.
decak
Емоције су важан извор информација на основу којих доносимо одлуке. Одлука подразумева избор, али ни она најједноставнија не може да се донесе без емоција о прихватању неке алтернативе. Осећајима изражавамо да ли нам је неко прихватљив или не. И онда успостављамо границе којима се штитимо. Емоцијама општимо са другим људима. Тужан израз на лицу је сигнал да је потребна помоћ, што може да се потенцира и речима.
Све је ово неопходно да се разуме један скорашњи, психолози сматрају врло значајан, појам – емоционална интелигенција. Према једној дефиницији, то је урођена ментална способност која је основа емоционалне осетљивости и потенцијала за савладавање вештине управљања емоцијама, што може имати дугорочан позитиван ефекат за здравље, срећу и живот у целини. Емоционална интелигенција је урођена, али на њој мора да се ради како би се успешно развила.
Уз то и иде још један израз – емоционална писменост – способност да препознамо оно што осећамо и да то изразимо речима. Често се тешко налазе праве речи да би се исказала одређена осећања. Оне познате замене у првом лицу кад се неко жестоко поверава да је блесав, идиот, губитник, или да би некога могао да шутне, тресне и убије указују на рогобатан начин на незадовољство, љутину, бес, разочарење, збуњеност, узнемиреност, или више њих заједно.

Осећања су основа понашања деце

Родитељи треба да их препознају, како би децу научили да их контролишу. Емоционално осетљиво дете лакше ће препознати небезбедне, опасне и ризичне ситуације и реаговаће адекватније од осталих вршњака.
ЕИ је блиско везана са моралном аутономијом личности и оним што се подразумева под „свешћу” и „савешћу” . Особе са здравом свешћу доносе адекватне одлуке, чак и ако су у супротности са правилима и обрасцима одређене средине. Појединац некад мора да се одупре притиску „ауторитета” или „средине”, без обзира да ли је то шеф, институција, партија, верска или група вршњака. Дете са развијеним самопоуздањем успешно се одупире пропаганди, „испирању мозга”. Добро процењује оно му се каже, без обзира са које стране то долази. Развојем емоционалне интелигенције деци се помаже да пронађу личну срећу, да мисле „својом главом” и да осећају и своје понашање усклађују са сопственим осећањима. ЕИ им помаже да избегну замку и да раде оно што сви други сматрају да треба да раде. Учећи децу да осећања имају значај и вредност у процесу доношења одлука истовремено их учимо да је срећа врло лична ствар.
Децу можемо да научимо да увек имају могућност избора, чак и кад их преплаве негативна осећања. На родитељима је да науче децу како да управљају осећањима. Ако су успешни у томе, мања је вероватноћа да ће прихватити цигарете, алкохол или дрогу. Ове зависности су готово увек резултат неиспуњених потреба у породици. На родитељу је да од детета створи независну личност и улије му самопоуздање. Дете мора да се осећа сигурним и важним чланом породице. Да би било сигурно мајка и отац не смеју да му пресуђују, да га стално критикују, да му се ругају и ниподаштавају га. Задатак им је да га подржавају, имају поверења у његове поступке и показују веру у њега. Колико само на тасу његове сигурности и важности може да значи и најобичнија похвала. То подразумева да је дете корисно, потребно, поверљиво, вољено, да је личност која вреди и од које је добро чути шта мисли.
Истраживања су показала да осећај мање вредности, беспомоћности, запостављености и фрустрације гурају децу у насиље и криминал. У уличној банди је тај несрећник значајна, заштићена, поштована, особа повезана са другима.
Улога родитеља је да испуњавају и емоционалне потребе детета. Не смеју своје неиспуњене жеље да остварују преко деце. И то се сматра неком врстом злоупотребе деце, мада родитељи нису свесни таквог понашања, а често то и негирају.

ЕИ и здравље деце

Истраживања су показала да су здрава деца:

  • бољи ученици и студенти
  • имају мање проблема у понашању
  • имају виши ниво самопоштовања и самопоуздања
  • способнија да се одупру притиску вршњака
  • боље решавају конфликте
  • мање су склона насиљу
  • позитивно опредељена – благонаклона, добронамерна
  • мање склона ризичним понашањима (болести зависности)
  • боље контролишу импулсе
Мали „сунђери”

Деца, посебно мала, састављена су само од емоција. То су „сунђери” који упијају осећања. Израз лица родитеља, тон, глас, начин говора непогрешива су емоционална порука за дете. Оно ће одмах препознати негативне емоције. Није довољно да их одрасли прикривају, већ да их потпуно елиминишу. Психолози кажу како негативна осећања и деца никако не иду заједно.

Подстицаји

Деца се од малена уче да изражавају осећања. Нека сопственим речима кажу оно што осећају: ја сам весео, ја сам тужан, мени је забавно, досадно ми је… Следећи корак родитеља је да им мере осећања: „Изгледаш као да си прилично нерасположен, тужан, несрећан, разочаран…” Или: „Весео, срећан, раздраган, одушевљен”. Након тога треба да препознају осећања других људи (на улици, у филмовима, на ТВ): „Овај глумац је бесан, глумица је љубоморна, мајка из серије је несрећна, отац је благ…”
Емоционално сигурна средина детету обезбеђује подршку. Онда родитељи потврђују да постоје осећања и отворено разговарају о њима. Дечје негирање не сме да се прекида виком, насилним речима, акцијом, суровим поступцима. Емоционална искреност се подржава прихватањем детета и безусловном љубављу.
Извор: www.stetoskop.info

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама