Koliko puta vam se dogodilo da zbog deteta zakasnite na posao? Koliko je puta bilo u pitanju bezrazložno odugovlačenje i izležavanje u krevetu? Kada počne školska godina, u nekim domovima se svakog jutra ponavlja ista priča. Scenario je sledeći: jedva uspevate da probudite svoje dete, a kada ga konačno probudite, onda mu još tri puta ponavljate: “Ustani, zakasnićeš… “
Zašto bi buđenje dece bila obaveza roditelja? Ko će ih buditi kada jednog dana odu na studije? Hoćete li i tada svako jutro telefonom da ga zovete i proveravate da li je ustalo? Šta kada imate troje školske dece, a uz to imate i fiksno radno vreme? Stižete li da sredite sebe, nakon što izgubite po desetak minuta na razbuđivanje svakog od njih? Osećate li se kao žena koja vodi domaćinstvo ili kao žena koja vodi hotel?
Prebacite odgovornost na dete
Možete kupiti detetu budilnik i naučiti ga da uključi alarm, ukoliko samo ne ume. Mnoga deca na ovo pozitivno reaguju, naročito deca koju roditelji uče da gledaju na sat. Deca budu srećna jer su dobila novi sat i to ih dodatno zainteresuje.Taman spojite lepo i korisno. Ukoliko dete i pored alarma ne ustane na vreme, a vi toga dana radite drugu smenu, pustite ga da zakasni i bez svađe mu saopštite da vi nećete da mu pravdate čas, već ćete reći učiteljici da vaše dete nije imalo baš nikakvog razloga za kašnjenje, da se jednostavno uspavalo ili da mu se nije ustajalo iz kreveta. Na taj način detetu šaljete poruku da mora samo da odgovara za svoje postupke i da snosi posledice. Neće mu se isplatiti da se uspava, ukoliko zna da mama neće da mu pravda čas.
Ukoliko i vi i suprug radite pre podne i imate fiksno radno vreme, a dete je isuviše malo da bi ostalo samo u kući, ne preostaje vam ništa drugo nego da ga sami probudite ukoliko nije ustalo u dogovoreno vreme. Smireno, bez nerviranja mu kažite da ćete ga sutra buditi pola sata ranije pošto vidite da mu je potrebno više vremena da se razbudi i spremi, što znači da će i na spavanje morati da ide pola sata ranije.
Kada se pokrene i ustane iz kreveta, pita vas šta da obuče, ne može da nađe pantalone, ne zna gde mu je sveska i počne da je traži, a na kraju se seti da je svesku zaboravio u školi… Suprug već sedi u autu i veoma je ljut jer dete i vi kasnite, a samim tim i on kasni na posao. Ono što vas najviše brine u celoj priči je to što se vi i surug nervirate i svađate, a dete se uopšte ne potresa. Izgleda vam potpuno nezainteresovano i bezvoljno . A i zašto bi, kada zna da ćete se vi vratiti po kišobran, svesku, da ćete mu na brzinu ispeglati pantalone, jer vas je sramota da ide izgužvano?
Ne čekajte ga da nađe svesku, da se vrati po kišobran… Bez nerviranja mu saopštite da morate na vreme da stignete na posao , da nemate vremena da ga čekate i da je trebalo sinoć da spakuje torbu. Umesto da žurite, da vozite nebezbedno i plaćate kazne u saobraćaju i da vam šef odbija od plate zbog kašnjenja, pustite dete da oseti prirodne posledice svog ponašanja.
Kako podstaći dete da se ubuduće ponaša odgovornije i da se bolje organizuje:
Uvedite pravila koje će važiti za celu porodicu.
Na primer: Pre spavanja rančevi za vrtić, torbe za školu i posao treba da budu potpuno spremni i da stoje u predsoblju.
Napravite raspored aktivnosti sa ciljem lakše organizacije. Ukoliko smatrate da vaše dete jednostavno nije sklono planiranju i da mu ne polazi za rukom da se organizuje čak i kada to pokušava, možete mu pomoći pravljenjem rasporeda aktivnosti. Zajedno sa detetom osmislite poster koji ćete zalepiti na vrata detetove sobe i na kome ćete napisati ili nacrtati redom sve aktivnosti koje treba da obavi uveče kada se sprema za spavanje ( npr. 1.spremi knjige i sveske u ranac, 2.spremi užinu u ranac, 3. pripremi šta ćeš obući sutra…) i ujutru kada ustane iz kreveta.
Dajte detetu lični primer. Ukoliko ste i sami neorganizovani i zaboravni (ako se svako jutro vraćate po mobilni ili tražite šta da obučete ili ne možete da nađete cipele za kišovito vreme), onda ne možete od deteta očekivati da se ponaša drugačije, onda je sva vaša priča uzaludna. Na decu veći uticaj ima ono što činite, nego ono što govorite.
Postavljajte detetu očekivanja pozivajući se na pripadnost porodici. Problem se lakše rešava kada je dete izuzetak, u smislu da samo njega čekate, a ostali članovi porodice, roditelji i starija sestra su tačni i spreme se na vreme. Postavite detetu očekivanje: „Mi smo svi u porodici vredni i odgovorni, možeš i ti da budeš, ti si deo porodice, očekujem da sledeće nedelje budeš tačniji. Verujem da ti to možeš.“ Imajte u vidu da deca ispunjavaju očekivanja koja im postavite, jer čeznu za vašim prihvatanjem i odobravanjem. Stalo im je da ste zadovoljni njihovim postupcima i ponosni na njih.
Autorka teksta je Branka Vasilev, psihološkinja i volonterka Centra za mame
Izvor: Moj psiholog