Како су родитељи убили дечју игру…

фебруар 28, 2016
 
Родитељи, будите са својом децом, будите уз њих да им се нешто не догоди, али дечје размирице оставите деци.
Дечја игра је некада била дечја игра, а данас је све више појам којим се родитељи у дечјим парковима оправдавају пред другим родитељима док покушавају да контролишу ту исту игру. Зашто? Чему контрола у игри кроз коју би деца требало на својој кожи да науче како да реше конфликте, како да се изборе за своје жеље и своје ја? Аха – да. Контрола је потребна јер се данас то тако ради. Јер деца данас очекују да ће родитељ бити тај који ће се умешати и који ће решити конфликт. А зашто то очекују? Јер су на то навикли још од оног првог боравка у паркићу када су на лабавим ногама први пут узели нечију туђу кантицу.
IGRAAA
Родитељи, будите са својом децом, будите уз њих да им се нешто не догоди, али дечје размирице оставите деци.
Анђела Хенсцом, дечји радни терапеут и оснивач програма “Timber Nuk” је у свом дугогодишњем раду посебну пажњу посветила развоју програма за подстицање креативности и самосталне игре напољу.
Деца морају бити деца да би кроз игру научила како да одрасту. То није нешто што родитељи морају да учине уместо њих, а чине то јер мисле да ће својом реакцијом успети некако да заштите своје и надјачају туђе дете.
Иако је таквих примера много, то је потпуно погрешно.
Како родитељи треба да се понашају на игралишту
Да би појаснила шта данашњи родитељи раде, Анђела Хенсцом је у свом посту описала један обичан догађај.
“Престани, престани!” одједном је из свег гласа завриштала девојчица и одмах су јој се придружиле друге у дреци. Не можеш, помери се” викале су на сав глас и заштитнички се поставиле око нечега што су направиле док им се приближавао дечак који је инсистирао да се игра с њима. Био је црвен у лицу и тресао се од љутње. “Таква су правила, и ја могу да се играм” – викао је бранећи свој став, али девојчице се нису дале. Ухватиле су се за руке како би својим телима створиле штит и заштитиле своју направљену јазбину од грања, али дечак се није дао. Изненада је полетео између њих и зграбио нешто из те њихове “куће” те брже боље побегао. Девојчице су се аутоматски пустиле и потрчале за њим па је почела гласна јурњава између дрвећа. Док је стрка тајала, неки су се родитељи већ подизали с клупица да смире ситуацију, али је наша терапеуткиња саветовала да радије остану мирни и прате развој ситуације.
Дечак је трчао, вешто избегавао девојчице, а када му је понестало снаге једноставно је стао и окренуо се како би се суочио с њима. Бацио је њихов украдени драгуљ уз речи – “Ево вам га”, а онда се окренуо и одшетао до дрвета где је сео и наставио да се дури сам.
Мајка дечака се узврпољила јер је хтела да види шта је с њеним дететом. Хтела је да га утеши, али је због опаске терапеуткиње која ју је зауставила, стала и посматрала. Дечак је гледао према девојчицама па према мајци, али се није померао, и није престајао да се дури. А онда је након неколико минута једна девојчица кренула према њему. Тихо је села поред њега на шта је дечак опет почео да виче, али девојчица је зачудо ставила своју руку на његову и нешто му тихо причала. Родитељи су тајно посматрали, нису чули шта је девојчица рекла, али након кратког времена дечак је престао да се љути и на позив девојчице отишао је код њих и њихове јазбине. Тамо је нешто рекао девојчицама и оне су га позвале на заједничку игру.
Што би било да су родитељи реаговали на први знак узбуне? На прву дреку? Родитељи девојчица вероватно би рекли девојчицама да пусте дечака да се игра с њима, јер је то једино лепо што у том тренутку могу да учине. Родитељ (мајка) дечака би захтевала да дечак престане да цвили објашњавајући да то није начин којим ће девојчице пожелети да се играју са њим па би након тога сигурно кренула да теши свог дечака, да је то ионако игра за девојчице, па ако га оне не желе, нека се с тим једноставно помири. Ипак, запитајмо се – шта такав начин поступања и опхођења уствари значи – шта и чему учи децу?

Родитељи, будите са својом децом, будите уз њих да им се нешто не догоди, али дечје размирице оставите деци.

 
Како су родитељи убили дечју игру…
Овај пример мале дечје свађе која је започела и завршила се, ту је децу научила много више од свих оних ситуација у којима су те мини сукобе решавали родитељи. А решавају их, јер ко год је неколико дана провео у парку с децом, својом и туђом, зна да се овакве ситуације догађају редовно. Ако један родитељ пусти да деца сама реше конфликт, обавезно је ту онда други родитељ који је већ унезверен – ко ће сада решити сукоб. Ко је крив, ко није крив, ко је коме, зашто и слично. То је проблем који се догађа свакодневно, а доласком пролећа и топлијих дана биће тога и чешће.Зашто? Зато што родитељи мисле да су одговорни за свако изговорено слово свог детета, па самим тиме мисле да је и онај родитељ исто тако одговоран за своје дете, односно требало би да буде – и тако сваки дечји сукоб завршава родитељском интервенцијом. А управо су родитељи често највише криви за већину дечјих проблема.

Из овог је примера кристално јасно да су деца способна да реше свој сукоб, да код њих нема ни мржње ни освете, да су чак и у сукобу спремни да покажу емпатију и симпатију. Дете не може да схвати зашто је важно да се сви играју заједно, само зато што је то неки родитељ “наредио”. Они морају сами даувиде чари такве игре и заједништва, а то ће схватити тек кроз игру, кроз дружење, кроз друштво и то не данас ни сутра већ током целог свог детињства. Када би од најранијих ногу знали како да се играју с вршњацима без те сталне родитељске интервенције, у игри ван куће где могу да се сакрију од родитељских закључака и заправо – тортуре, знали би да реше и сопствене сукобе.

IGRAA
У каквом ми то свету данас живимо?!
Пушке у руке
Спремни смо да окривимо све и свакога јер наша деца не знају више нормално да се играју, а заправо ако реално погледамо – ми (родитељи) смо ти који контролишемо сваки аспект њихове игре.
Ако се напољу посвађају, интервенишемо речником одраслих.
Ако је напољу хладно, ми им организујемо дружење с пријатељима, уз наше присуство, а врло често и наше идеје чега би деца могла да се играју.
Деци тако остаје јако мало времена и јако мало простора да уопше развију своју дечју игру. За то што су се изгубиле многе традиционалне игре, такође можемо делимично захвалити родитељима. Ми смо ти који деци нисмо пренели ту традицију, ми смо ти који стално покушавамо да им наметнемо које су игре добре (сигурне), а које то нису, а чак и када је реч о најбаналнијој игри – између две ватре – и од тога смо успели направити фијаско јер је – као “небезбедна”.
Уместо некада безбрижног играња фудбала, тениса – данас имају време за такве игре једино у терминима за тренинге на које их организовано одводе и доводе, а једини смисао такве игре је такмичење, оцењивање, победа. Где је нестала игра?
Родитељи, будите са својом децом, будите уз њих да им се нешто не догоди, али дечје размирице оставите деци.
Како су родитељи убили дечју игру…
 

О томе све гласније говоре и учитељи, који су итекако приметили да је данас све више деце која се у разреду добрано боре са својим осећањима, осећајем правде и у ствари се све време траже да им нека одрасла особа да смернице како да реше неки проблем – од конфликта с другима до обичне ситнице.И на крају остаје иронија да, упркос томе што деца све мање знају како се поставити према многобројним аспектима свог младог живота, родитељи и даље, све више теже томе да свом детету организују дословно сваки минут живота и то онако како добронамеран родитељ мисли да ће бити најбоље и најсигурније за њихово дете. Јер ако њихово дете не може да пронађе своје место у свом друштву, онда је ту родитељ који ће му пронаћи неко друго место. Видите ли иронију живота у томе? Схватате ли колико је важно оставити дете да се учи на сопственом искуству, јер упркос томе што родитељи мисле да ће дете кроз организовану активност бити самосталније, самопоузданије и боље интегрисано у друштву, то је у ствари само једна велика обмана.Докле год су им време и активности савршено организоване, док год из њихових уста излазе родитељске реченице – дете није ни самостално нити спремно носити се са животом.

 
Зашто је мање играчака – боље за дете
Али, ако пустите дете да се сваки дан игра са својим пријатељима, без надзора – у школи и ван школе, да се друже и свађају међусобно, оно ћесе тада на свом сопственом искуству учити – вештини преговарања, дељењу, решавању сукоба, емпатији, великодушности, сажаљењу, доброти, љубазности, вештини заузимања за себе и своје ставове па макар и физички, као и многим другим вештинама које ће му итекако добро доћи у животу.
И зато, драги родитељи, све што можете да учините јесте да направите корак назад – одмакните се од свог детета док се напољу игра, престаните даконтролишете њихову игру и мешате се на сваки повик. Пустите децу да се играју и боре за себе, а уколико мислите да то није лако – јер шта ако се умешају други родитељи – тада, ако се релативно добро познајете, склопите пакт.
И одмакните се колективно од своје деце на сигурну удаљеност!
 Извор: Index / Moj pedijatar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама