На почетку школске године својим ученицима представим план рада, сви то радимо, зар не? Кажем им коју ће лектиру читати и у ком месецу. У тај план укључујем и изборна дела, са списка допунске лектире. За ову годину, у шестом разреду одабрала сам роман Јасминке Петровић ,,Ово је најстрашнији дан у мом животу”. Избор је пао на овај роман из неколико разлога. Домаћи аутор (сматрам да морамо да подржимо домаће ауторе и домаћу дечју књижевност, која је пред нестанком), квалитет романа који у потпуности одговара узрасту ученика, много још разлога могу да наведем.
Сигурна сам да се питате зашто вам о овоме уопште и пишем. Е, па овако…
Пре десетак дана подсетим децу да ћемо у последњој недељи децембра разговарати о Јасминкином роману и упутим их на школску библиотеку да роман посуде и прочитају на време. И ништа ту не би било необично ни толико важно да вам о томе пишем да се није догодило следеће.
Пре неколико дана, пише ми колегиница, која је разредна одељењу шестака којима предајем. Шаље ми преписку у којој је издвојен део из првог поглавља романа и подвучена реч ”лезбејка”. А потом следи 70 порука у којима се позива на скаредност романа. Будући да сам читала роман више пута и да одлично познајем садржину, кажем колегиници да деци пренесе да прочитају роман и да ћемо о свему детаљно разговарати. Да не доносе преурањене закључке и све тако у недоглед.
Али, не лези враже!!!! На наредном часу ми прилази неколико ученика и саопштава ми да су им родитељи забранили да читају роман ,,Ово је најстрашнији дан у мом животу”. Људи, родитељи су ЗАБРАНИЛИ деци да читају роман који је одлуком Националног просветног савета укључен у наставни план и програм.
Заћутала сам, јер ми је било потребно време да обрадим податак који је мој мозак примио – да су родитељи забранили деци да читају роман који је лектира. Кроз главу су ми пролазили многи, не тако похвални тренуци у историји човечанства – инквизиција, фашизам, сви они моменти у којима су књижевна дела забрањивана и спаљивана. И осетила сам се као да ме је ударио брзи воз. Гледала сам тако у своје ђаке, поражена, бескрајно тужна јер су приморани да одрастају у оваквом свету. У свету потпуно искривљених моралних, етичких, естетичких и свих осталих принципа на којима би требало да почива једно развијено, демократско друштво.
Рекла сам тим ученицима да њихови родитељи могу слободно да пишу Националном просветном савету, да укажу на сву скаредност овог романа. Али ћу га ја ИПАК обрађивати јер је развијање критичког мишљења и критичког односа према свему, па и према ”потенцијално” опасном дечјем роману – моја дужност!
Из учионице сам изашла узнемирена и тужна. Зар је могуће да у XXI веку на такав начин извучемо из контекста једну реченицу и од ње направимо скандал? Јер данима се по родитељској групи потезала уметничка вредност поменутог дела, скаредност садржине и најгора могућа пропаганда. Ни објашњења одељењског старешине ни моја молба да родитељи ИПАК прочитају роман нису помогле код неких родитеља. Шта да вам кажем… Тужна сам. Бескрајно. У првом моменту сам била љута. Много љута, али онда ме опхрвала туга из које, ево, још не могу да изађем.
Јер, људи, све и да се у роману говори о хомосексуализму, зар то не заслужује дебату, разговор, изношење ставова уз ваљану аргументацију? Хоћемо ли се правити да хомосексуалци не постоје? Хоћемо ли, како бисмо заштитили наше ученике, укинути часове биологије на којима се учи систем органа за размножавање? Јер и то је страшно, скаредно, ју, ју, ју…. Али ћемо зато бројати малолетничке трудноће и питати се где смо то као друштво погрешили….
Но, оде све ово у неке друге воде…. Рекох ја мојој дечици да, наравно, морају послушати своје родитеље, али да би било добро да се роман прочита, па да се онда донесе одлука о забрани…
Следећег часа ми је један од ученика пришао да ми пренесе извињење своје мајке, јер је роман у међувремену прочитала и није у њему нашла ништа спорно, штавише – јако јој се допао!
Ето, шта да вам кажем? Све што бих изговорила било би као со коју сами себи стављамо на рану свакодневно. Ја сам преживела најстрашнији дан у мом животу иако се од њега још увек опорављам. Надам се, искрено се надам да ћемо успети да осветлимо овај мрак који ову децу притиска са свих страна. Морамо, јер у противном, шта ће нам преостати…Имате ли идеју?
Аутор: Гордана Опалић