Како су жене кроз историју храниле новорођенчад и да ли је дојење некад било “лакше”

Од старог Египта до данас, мајчино млеко се сматрало наjздравиjим начином исхране одоjчади. А када мајке нису могле – или нису хтеле – да доjе своjе новорођенче, прибегавало се другим опциjама коjе су хумано млеко повремено бацале у запећак.

Иако у Србиjи постоjи неколико инициjатива и кампања коjе промовишу и подржаваjу доjење, броjке су, ипак, разочараваjуће. Истраживање коjе су спровели Републички завод за статистику и Уницеф током 2017. године показуjе да се у Србиjи само 13,7 одсто беба у првих шест месеци храни искључиво маjчиним млеком. Поређења ради, таj проценат у скандинавским земљама иде до невероватних 90 одсто!

Случаj Србиjе, наравно, ниjе изолован, већ прати jедан негативан глобални тренд.

Док jе током 20. века отприлике 90 одсто деце доjено, у 21. веку таj проценат jе опао на око 42 одсто, тврде аутори студиjе Историjа исхране одоjчади (A History of Infant Feeding), обjављене у престижном часопису Журнал о перинаталноj едукациjи (The Journal of Perinatal Education).

У већини земаља проценат деце коjа искључиво сисаjу знатно jе испод 50 одсто, па jе неопходно да се стратегиjе о подршци доjењу прилагоде утврђеним обрасцима у свакоj поjединачноj земљи.

И док jе хумано млеко неоспорно наjбољи начин исхране одоjчади, у неким случаjевима оно jе морало да буде замењено мање добром алтернативом. У ситуациjама када су маjке умирале по порођаjу, када њихов сталеж то ниjе фаворизовао или када нису имале млека, од старог Египта, Грчке и Рима, преко просветитељства и ренесансе па до данашњих дана, три су наjзначаjниjе замене за хумано млеко: доjиља коjа ниjе биолошка маjка, храњење на флашицу и адаптирано млеко (формула).

Доjиља коjа ниjе биолошка маjка

„Жена коjа доjи туђе дете“ на позорницу историjе ступа у 20. веку пре нове ере, све до 20. века нове ере. Током овог временског периода доjење од стране доjиље коjа ниjе биолошка маjка прешло jе пут од потребе до избора. Тако jе постало и добро организована професиjа регулисана уговорима и законима. Иако jе током средњег века и ренесансе на овакав вид исхране детета гледано са неодобравањем, оно jе постојало све док ниjе настала флашица за храњење беба.

Велики, ако не и пресудан утицаj на то да ли ће маjка доjити имала jе и припадност друштвеноj класи. Припаднице аристократиjе су тако веома ретко доjиле: осим што ниjе било модерно, оно jе, сматрале су маjке, имало лош утицаj на њихов изглед и фигуру. Такође, уколико би доjиле, не би могле да носе гардеробу коjа jе у то време сматрана друштвено пожељном, а не би могле ни да редовно присуствуjу друштвеним активностима или да иду у позориште.

Супруге трговаца, адвоката и лекара такође нису доjиле jер jе било jефтиниjе запослити доjиљу него жену коjа би водила рачуна о канцелариjама њихових мужева и о целокупном домаћинству док оне доjе и негуjу децу.

Већ краjем 18. века долази до веома важне промене коjа ће обележити и наредни, 19. век: пракса коришћења доjиља улази у животе сиромашниjих, радничких породица. Разлог jе jедноставан – са индустриjском револуциjом породице из руралних долазе у урбане области, где их дочекуjу ниске наднице и високи трошкови живота. Тако и жене почињу да раде и финансиjски доприносе – науштрб доjења и одгаjања одоjчади. Оне своjу децу предаjу наjчешће сиромашним сељанкама коjе су, по закону, морале да имаjу дозволу за рад. Иако су морале и да приjаве сваки случаj смрти детета коjе чуваjу, закони су нашироко игнорисани, а стопа смртности одоjчади била jе велика.

А онда jе, у 19. веку, ова пракса замењена изумом – флашицом, али jе доступно постало и животињско млеко. До 1900. године доjење од стране небиолошке маjке потпуно jе ишчезло.

ЧИЊЕНИЦЕ О ДОЈЕЊУ

Деца коjу доjе дужи временски период имаjу нижу стопу инфективног морбидитета и смртности, мање шансе да развиjу денталне малоклузиjе и интелигентниjа су од деце коjа нису доjена или су доjена краћи временски период. Ова неjеднакост нестаjе у касниjем животном добу. Све jе више доказа коjи потврђуjу да доjење може да штити од добиjања на прекомерноj тежини и диjабетеса касниjе у животу.

И маjке имаjу користи од доjења. Оно може да спречи развоj рака доjке, може да повећа размак између две трудноће, и може да смањи ризик од диjабетеса и карцинома jаjника. У земљама са високим приходом краћи су периоди доjења него у земљама са ниским и средњим приходом. Ипак, чак и у ове две последње групе земаља само 37 одсто беба млађих од шест месеци искључиво сиса. Промоциjа доjења jе jеднако важна и у богатим и у сиромашним земљама.

Процењуjе се да повећање стопе доjења може сваке године да спречи смрт 823.000 деце и смрт 20.000 жена од канцера у свету. Налази студиjа рађених уз помоћ модерних биолошких техника показуjу да jе маjчино млеко своjеврстан персонализован лек за свако одоjче. Истраживања повезуjу пад стопе доjења у Сjедињеним Америчким Државама са озбиљним здравственим проблемима, попут атопиjе, диjабетеса и дечjе гоjазности. Док доjење спречава разна обољења, многе студиjе тврде да су управо адаптирана млека повезана са њиховим настанком.

Адаптирано млеко

Како jе маjчино млеко сматрано наjвишим идеалом, многи научници су покушавали да направе адекватну замену тако да она буде што jе могуће сличниjа маjчином. Први коjи jе то успео да уради био jе хемичар Jустус фон Либих 1865. године. Он jе развио, патентирао, и избацио на тржиште храну за одоjчад коjа jе прво била у течном стању, да би jе нешто касниjе направио у праху ради бољег чувања. Либихова формула састоjала се од крављег млека, пшенице, сладног брашна и калиjум-бикарбоната, и у то време jе сматрана наjбољом храном за бебе.

У годинама и децениjама коjе су уследиле произвођачи су почели да рекламираjу своjе производе лекарима, па се до средине 20. века коришћење ове врсте беби хране сматрало провереном, познатом, популарном и безбедном заменом за маjчино млеко.

Последица ових, понекад и агресивних кампања био jе константан пад тренда доjења, коjи се задржао све до 1970-их, када су се jавили покрети за подршку и промовисање маjчиног млека. Међутим, већ 1988. године произвођачи адаптираног млека почињу да рекламираjу своjе прозводе директно jавности, што доводи до тензиjе између њих и медицинске струке, коjа jе сматрала да се тиме доjење jош више и лакше гура у запећак, потрошачи доводе у стање потпуне конфузиjе, а цене формула скачу.

Слично стање остало jе до данас – многи веруjу да перфидне маркетиншке кампање чине нажао доjењу као наjбољем начину исхране одоjчади. Поред тога, броjна истраживања потврђуjу штетност адаптираног млека по здравље деце, и тврде да могу да изазову три озбиљна обољења: атопиjу, диjабетес и гоjазност. Проблем са формулама jе и у томе што се њихов састав не мења како бебе расту, већ jе увек исти – за разлику од маjчиног млека коjе се мења са узрастом детета и прилагођава његовим нутритивним потребама.

Било како било, маjке коjе немаjу свог млека често немаjу бољи избор од адаптираног. Брзом престанку лактациjе умногоме доприносе умор, неспавање, исцрпљеност, нередовна и недовољна исхрана, као и стрес коjи jе неизоставан у првим данима па и недељама по рођењу детета. Да би се лактациjа одржала и поред тих проблема, потребна jе упорност маjке, али и помоћ и подршка околине – породице, патронажне сестре и удружења коjа пружаjу савете новим мамама.

Аутор: Ивана Николић

Цео текст: Центар за промоцију науке – Елементариум