Последњих недеља са децом у осмом разреду шетам по националној прошлости. Пролазимо кроз Јакшићеву „Отаџбину“, Давичову „Србију“, задржавамо се мало дуже на Змајевим „Светлим гробовима“ вадећи, подстакнути темом, биографије истакнутих личности наше историје из разних области, а онда долазимо до Хилде Дајч и њених писама, стравичног сведочанства о страдању деветнаестогодишње девојке, добровољне болничарке у логору на Сајмишту. Када их прочитају, деца се чуде: зашто је отишла ако није морала, како је наивно веровала да ће све бити у реду, одакле јој снага да издржи, одакле оптимизам…
Вратим их затим на косовске песме, на мотив свесног жртвовања. Вучемо линију тог мотива кроз време, препознају је у делима која смо радили, у историјским фактима које познају. Хилда Дајч се пред њиховим очима указује као природни наследник ове идеје.
Питам их затим шта је то родољубље и добијам сасвим млаке одговоре, сведене на магловиту представу љубави према домовини, али не дозвољавам им да се извуку са тим, тражим конкретан одговор, захтевам да ми издвоје неку личност која је за њих велики патриота. Прво се хватају за личности из рата, набрајају оне најпознатије, али, кад виде да њихови одговори нису сасвим задовољавајући, да очекујем још, нађу се у недоумици. Питам их зато да ли су Ивица Бек и Мехмед-паша Соколовић родољуби, да ли су то Михаило Пупин или Драга Љочић, а причали смо о њима као о светлим гробовима наше историје. Питам може ли се њихово дело изједначити са подвизима јунака из рата.
Прво су збуњени, родољубље је у њиховој свести само бојни поклич, па зато настављам са упорном тежњом да их не пустим са часа док не схвате како је свако ангажовање за домовину, свако одрицање, једнако важно, како се домовина може волети и поштовати на све начине који воде напретку. Храброст Малог Радојице једнака је одважном таленту Бете Вукановић, одлучност Живојина Мишића сразмерна је поетској визији Борислава Пекића.
И тако већ годинама, кроз књиге и задатке, не дозвољавам им да оду од мене без разумевања како се домовина не брани само барутом, како храброст не почива искључиво на бајонету, већ и на жељи да за свој народ учиниш најбоље што умеш, без обзира на то да ли си песник или астронаут. Знам да деца из школе не излазе неука, са мржњом и ограниченим видиком. Нешто друго их касније оштети.
Вратимо се зато мало у прошлост, у ране деведесете када креће разградња и девалвација свега у шта се до тада веровало, када се традиција антифашизма кида по шавовима да би се у порубе исцепаног идентитета пришило нешто ново, када је са свих страна покуљао најнижи облик национализма, подела и мржње. Све партизанско је морало бити поништено. Свака ставка је доведена у питање и не би било много проблема да је ова промена чињена студијски, научно, утемељено, да је она била резултат реалног препакивања. Проблем је у томе што је семе препуштено на неговање приученим и на лични интерес склоним. Кроз десет година више нисмо имали ни улице, ни школе са старим именима. По други пут су погубљени хероји из Другог светског рата само зато што су пуцали из партизанског рова, прецртани су као историјски отпад и заблуда једног времена. Кренуле су рехабилитације свега што је претходно сматрано издајником, праћене су запаљивим фељтонским додацима који су имали сврху да слуде и посвађају народ, да га доведу у стање непрекидне раздражености и направе од њега масу погодну за обликовање, спремну да поверује у сваку глупост уколико јој то блажи невеселе губитничке дане, лаку на обарачу, огуглалу на превртљивост, поводљиву и довољно уморну од преокрета у делу и мишљењу.
Читав овај процес одвијао се под кринком родољубља и то га чини нарочито перфидним јер је он, у жељи да сакрије садашњост, утеши сиромаштво, објасни бесмисао нових ратова и потпуне изолације, посегнуо од средњег века, посложио догађаје према личној потреби и том накарадом произвео родољубље у национализам, заменио појам љубави подаништвом, дозволио мржњу према различитостима, без обзира да ли су оне националне, политичке или сексуалне. Он је родио један нови вид патриотизма, чинећи да јединка осећа како је сушти одбрамбени чинилац свог народа, његов бранилац и лучоноша, само онда када мрзи све што није по мери квазиисторије која му је сервирана, када научна сазнања оставља као ништавна јер је драгоценије искуство његовог ђеда, када је хитар да се туче и изгине, али није способан за читање, самостално промишљање, лични став.
Линија светлог родољубља, од светосавља, преко косовског завета, до Првог светског рата, траг који је школовану децу враћао у домовину са жељом да је учине модерном, изгубљен је у несигурном и муљевитом тлу где се свако хвата за причу која му одговара, надвикује се доказујући истину напабирчених окрајака које је начуо по славским софрама и телевизијама.
Тако смо добили упитне организације десничарског миљеа, црне патроле, тетовиране вратове. Једна од њих је средином двехиљадитих упала на Филозофски факултет у Новом Саду, предвођена опскурним Фирером, прекинула предавање, шамарала професора. Један од тих војника је био мој бивши ђак који је основну завршио уз огромну самилост наставника над његовом скромном интелигенцијом, али се сад осетио довољно позваним да успоставља патриотску вертикалу.
Тако смо добили етикету усташа за све оне који критикују власт.
Тако смо прозвани елитистима јер дајемо предност чињеницама.
Тако су кукастим крстовима исцртани споменици народних хероја на Калемегдану.
Тако смо спремни да целе квартове, са све историјским наслеђем, продамо за вишеспратнице.
Тако смо прокључали бесом јер више не знамо шта је истина.
То није изашло из моје учионице. Такву свест није образовала школа. Она се борила и сад се бори за знање и ширину. Она тражи одговорност и рони по дубинама прошлости копчајући старо и ново, везујући врежу на право место. Моја деца знају ко су им били преци. Над жртвама цвиле у неверици. Учионица се стисне у тишини сусрета са злом. Али…деца не живе само у школи. Неко други је одговоран за све оно у чему путеви постану криви када звоно огласи крај часа.
Зато школи нису потребни национални уџбеници, већ постојаност и поштење. Треба јој национални бонтон да уважи снагу знања, поверење у постојаност чињеница и казна за псоваче из личног интереса.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца
