Имам ћерку која иде у трећи разред. Од учитељице смо на родитељску Вајбер групу добили поруку да са њима није могла да обрађује нову лекцију из математике, јер је само двоје ученика понело шестар, лењир и одговарајући уџбеник из математике. На то их је, каже, два дана подсећала, а чак је и црвеним словима било написано на табли. Заокружено и са знацима узвика!
И док се питам да ли је ћерка била одговорна, на родитељску Вајбер групу пристижу поруке негодовања.
„Па зашто нама на групу нисте рекли шта деца треба да понесу?“
„Они су мали, не могу да памте.“
„Баш добро што су заборавили и нису радили лекцију, таман мало да се друже, иако их је онлајн настава отуђила“.
„Колико уџбеника имају није ни чудо да су заборавили.“
„Ма какви су уџбеници – и боље што су заборавили.“
Ово су само „финији“ коментари пошто је било и псовки. На рачун учитељице која „прави фрку ни око чега“ и „стварно пуно очекује“. Расправа је, наравно, као и све расправе, отишла далеко и стигла до „бесмислености учења у држави каква је Србија, лошем школству и немотивисаним наставницима“. Деца су проглашена „жртвама која само нас родитеље још имају“. И зато „нико нашу децу неће омаложавати и критиковати и кога ћемо да штитимо ако нећемо њих“.
Иако се никада не укључујем у родитељске Вајбер расправе, направила сам изузетак. Питала сам: „А како су генерације пре, без Вајбер група и мобилних телефона памтиле и носиле у школу шта се тражи?“. Одговоре које сам добила није пристојно објавити али, у преводу на пристојан језик, могу рећи да су се сви запитали где живим. И како замишљам школовање детета без родитељске Вајбер групе. Јер како ћу знати шта имају за домаћи, шта треба од опреме за физичко, који блок из ликовног. Покушаји да објасним да деца треба да се уче одговорности и да им чинимо медвеђу услугу ако памтимо и пакујемо за њих, завршили су се не само псовкама, већ и вређањем.
Одлучила сам да се не повучем. Иначе то чиним пред некултурном и неаргументованом расправом уз оно чувено „са б.. се не треба расправљати.“ Сада сам решила да се борим и то из два разлога – први је што је у питању будућност деце, а други је што сам упитала себе „до када ће се више пристојни и културни повлачити пред бахатима и безобразнима“.
Моја борба изгледала је овако. Прво сам учитељици послала поруку и питала сам је зашто је два ђака која су понела прибор казнила и ускратила им нову лекцију? Зашто са њима није радила, а остали нека гледају? Одмах да кажем како сматрам да не треба да их награди, јер су урадили нешто што се подразумева – понели прибор у школу – то им је основна обавеза.
Затим сам позвала администратора Вајбер групе и питала каква је процедура да се они који псују упозоре да ће бити блокирани ако наставе то да раде. Од администратора сам добила одговор да ће онда такви да оду код директора и „дигну фрку“. Упитала сам: „Па добро, је л треба да одем код директора и питам за поступак“, речено ми је да слободно могу да одем. Што се учитељице тиче, објаснила ми је да није могла да ради нову област са само двоје ученика и да је свима поручила да ће онај ко на следећем часу не донесе прибор добити јединицу.
Епилог је следећи – ићи ћу на разговор са учитељицом и питаћу је, као неког ко је у просвети више од 20 година, да ли је све ово мање-више нормална појава кад су деца, а и родитељи у питању. Супруг ми је већ рекао да ништа нећу променити, а комшиница да трошим улудо своје и учитељичино време. Што се родитеља тиче, написала сам да је Вајбер група која служи да родитељи неодговорне деце сакупљају битне информације о домаћем и обавезама – бесмислена. Такође, сматрам и да је електронски дневник бесмислен и нисам се за њега пријавила, јер сваког дана питам дете шта је било у школи и верујем му – док не слаже, али то је друга тема.
На крају да признам да сам се питала да ли овај текст да пишем после разговора са учитељицом и схватила сам да је дилема лажна. Јер шта год да ми одговори, проблем је ту. И није у њој. Поступила је исправно. Али зато ћу је питати за конкретне ствари – могу ли неодговорни родитељи да сносе последице и треба ли у то да се укључи и директор и постоји ли начин да због лоших ђака не трпе добри.
Ваљда лоши треба да се угледају на боље, да постоји здрав такмичарски дух који је подстицајан, јер мотивише дете да да најбоље од себе? Или су научени да је школа небитна и да не значи много у животу па зато и не треба да се секирају и слушају наставнике. Ту су родитељи и Вајбер група. Ако је то истина и ако је овако свуда, одмах да поручим родитељима будућих првака – не потежите везе да убаците дете у „школе на гласу иако су далеко од куће“. Упишите у најближу, или кући или послу, а за све што вам треба, ту је паметни телефон. Уместо паметног детета.
Пише: Марина Бајић
Извор: РТС