Imam ćerku koja ide u treći razred. Od učiteljice smo na roditeljsku Vajber grupu dobili poruku da sa njima nije mogla da obrađuje novu lekciju iz matematike, jer je samo dvoje učenika ponelo šestar, lenjir i odgovarajući udžbenik iz matematike. Na to ih je, kaže, dva dana podsećala, a čak je i crvenim slovima bilo napisano na tabli. Zaokruženo i sa znacima uzvika!
I dok se pitam da li je ćerka bila odgovorna, na roditeljsku Vajber grupu pristižu poruke negodovanja.
„Pa zašto nama na grupu niste rekli šta deca treba da ponesu?“
„Oni su mali, ne mogu da pamte.“
„Baš dobro što su zaboravili i nisu radili lekciju, taman malo da se druže, iako ih je onlajn nastava otuđila“.
„Koliko udžbenika imaju nije ni čudo da su zaboravili.“
„Ma kakvi su udžbenici – i bolje što su zaboravili.“
Ovo su samo „finiji“ komentari pošto je bilo i psovki. Na račun učiteljice koja „pravi frku ni oko čega“ i „stvarno puno očekuje“. Rasprava je, naravno, kao i sve rasprave, otišla daleko i stigla do „besmislenosti učenja u državi kakva je Srbija, lošem školstvu i nemotivisanim nastavnicima“. Deca su proglašena „žrtvama koja samo nas roditelje još imaju“. I zato „niko našu decu neće omaložavati i kritikovati i koga ćemo da štitimo ako nećemo njih“.
Iako se nikada ne uključujem u roditeljske Vajber rasprave, napravila sam izuzetak. Pitala sam: „A kako su generacije pre, bez Vajber grupa i mobilnih telefona pamtile i nosile u školu šta se traži?“. Odgovore koje sam dobila nije pristojno objaviti ali, u prevodu na pristojan jezik, mogu reći da su se svi zapitali gde živim. I kako zamišljam školovanje deteta bez roditeljske Vajber grupe. Jer kako ću znati šta imaju za domaći, šta treba od opreme za fizičko, koji blok iz likovnog. Pokušaji da objasnim da deca treba da se uče odgovornosti i da im činimo medveđu uslugu ako pamtimo i pakujemo za njih, završili su se ne samo psovkama, već i vređanjem.
Odlučila sam da se ne povučem. Inače to činim pred nekulturnom i neargumentovanom raspravom uz ono čuveno „sa b.. se ne treba raspravljati.“ Sada sam rešila da se borim i to iz dva razloga – prvi je što je u pitanju budućnost dece, a drugi je što sam upitala sebe „do kada će se više pristojni i kulturni povlačiti pred bahatima i bezobraznima“.
Moja borba izgledala je ovako. Prvo sam učiteljici poslala poruku i pitala sam je zašto je dva đaka koja su ponela pribor kaznila i uskratila im novu lekciju? Zašto sa njima nije radila, a ostali neka gledaju? Odmah da kažem kako smatram da ne treba da ih nagradi, jer su uradili nešto što se podrazumeva – poneli pribor u školu – to im je osnovna obaveza.
Zatim sam pozvala administratora Vajber grupe i pitala kakva je procedura da se oni koji psuju upozore da će biti blokirani ako nastave to da rade. Od administratora sam dobila odgovor da će onda takvi da odu kod direktora i „dignu frku“. Upitala sam: „Pa dobro, je l treba da odem kod direktora i pitam za postupak“, rečeno mi je da slobodno mogu da odem. Što se učiteljice tiče, objasnila mi je da nije mogla da radi novu oblast sa samo dvoje učenika i da je svima poručila da će onaj ko na sledećem času ne donese pribor dobiti jedinicu.
Epilog je sledeći – ići ću na razgovor sa učiteljicom i pitaću je, kao nekog ko je u prosveti više od 20 godina, da li je sve ovo manje-više normalna pojava kad su deca, a i roditelji u pitanju. Suprug mi je već rekao da ništa neću promeniti, a komšinica da trošim uludo svoje i učiteljičino vreme. Što se roditelja tiče, napisala sam da je Vajber grupa koja služi da roditelji neodgovorne dece sakupljaju bitne informacije o domaćem i obavezama – besmislena. Takođe, smatram i da je elektronski dnevnik besmislen i nisam se za njega prijavila, jer svakog dana pitam dete šta je bilo u školi i verujem mu – dok ne slaže, ali to je druga tema.
Na kraju da priznam da sam se pitala da li ovaj tekst da pišem posle razgovora sa učiteljicom i shvatila sam da je dilema lažna. Jer šta god da mi odgovori, problem je tu. I nije u njoj. Postupila je ispravno. Ali zato ću je pitati za konkretne stvari – mogu li neodgovorni roditelji da snose posledice i treba li u to da se uključi i direktor i postoji li način da zbog loših đaka ne trpe dobri.
Valjda loši treba da se ugledaju na bolje, da postoji zdrav takmičarski duh koji je podsticajan, jer motiviše dete da da najbolje od sebe? Ili su naučeni da je škola nebitna i da ne znači mnogo u životu pa zato i ne treba da se sekiraju i slušaju nastavnike. Tu su roditelji i Vajber grupa. Ako je to istina i ako je ovako svuda, odmah da poručim roditeljima budućih prvaka – ne potežite veze da ubacite dete u „škole na glasu iako su daleko od kuće“. Upišite u najbližu, ili kući ili poslu, a za sve što vam treba, tu je pametni telefon. Umesto pametnog deteta.
Piše: Marina Bajić
Izvor: RTS