Ima li roditelja koji svom detetu nije, još kad je bilo veoma malo, kupio običnu – računaljku? Sigurni smo da je to imalo skoro svako dete, ali nije mnogo onih koji znaju koliko je ova sprava, stara 2.000 godina, zapravo moćna i kako veliki uticaj može imati na poboljšanje inteligencije kod dece. Naravno, ako se nalazi u pravim rukama…
Zato smo kontaktirali s koleginicama koje se bave upravo podsticanjem i razvojem inteligencije kod dece starije od četiri godine – Aleksandrom Petrović, osnivačem „Brejnobrejn Voždovac” i Sanjom Jevtić Micić, specijalnim pedagogom, prvim Brejnobrejn instruktorom kod nas. U svom radu s decom one koriste upravo abakus, odnosno računaljku.
„Brejnobrejn” je program za decu gde se aktivno radi na razvoju dečje inteligencije kako bi im se olakšalo usvajanje znanja u školi i stvorili preduslovi za dalji razvoj i pronalaženje oblasti u kojoj je svako od dece talentovano. Školica se nalazi u Beogradu, na Voždovcu, radi se u malim grupama i po programu koji je svetski poznat i priznat.
Z.U: Vi se, dakle, bavite baš razvojem inteligencije kod dece u predškolskom i školskom uzrastu. Šta roditelji dece starije od 4 godine mogu učiniti da njihova deca maksimalno iskoriste sav potencijal?
BOB: Značaj najranije stimulacije je neosporan i s razlogom se o njemu govori. Primeri poput onog da bebama koje su zbog neke infekcije imale zavoj preko oka, posle samo desetak dana može trajno biti oštećen vid su zastrašujući, ali nam govore koliko je mozak osetljiv u tom periodu. Ono što malo kasnije prirodno dolazi na red jesu veštine koje će prerasti i postati akademske.
Naš program, a posebno rad na abakusu bavi se time. Abakus je najstariji računar, odnosno računaljka koja opstaje više od 2.000 godina. Ovaj kalkulator je sada široko priznat kao sredstvo za efikasno učenje matematike i mentalni razvoj u ranom detinjstvu. Već i najjednostavniji oblik abakusa može u potpunosti zameniti primenu kockica ili raznobojnih štapića prilikom učenja, sabiranja i oduzimanja, a za razliku od kalkulatora i računara, abakus razvija sposobnosti računanja te može odigrati važnu ulogu pri razumevanju aritmetike.
Rad na abakusu potpomaže razvitak sinapsi, odnosno spojnica između leve i desne hemisfere mozga. Obe moždane hemisfere su podjednako aktivne i mentalna aritmetika obezbeđuje njihov razvoj i uravnotežen rad. Oko 50% sinapsi se kod dece razvije do pete godine života da bi između 12 i 14 godine bilo formirano preko 95% sinapsi. Aktiviranjem obe moždane hemisfere značajno se povećava kapacitet radne memorije mozga, doprinosi se uspešnijem rešavanju svakog zadatka, boljoj koncentraciji i obavljanju više stvari istovremeno (multitaskingu). Ovako integrisane funkcije obe hemisfere mozga su dobra polazna osnova deci za bavljenje i prirodnim i društvenim naukama.
Z.U: Da li učitelji negde greše u svom radu s decom ili 45 minuta jednostavno nije dovoljno da se sve postigne?
BOB: Često smo u školi od nastavnika mogli čuti reči „nije mi bitno da sve znaš, nego da vidimo kako si ti to razumeo”, ali nažalost sve manje vremena ostaje za takav pristup. Sve više je testiranja, manje usmenog odgovaranja. Lekcije se uče i zaboravljaju, u manjoj ili većoj meri, ali šta ostaje? Cilj formalnog obrazovanja je da pripremi decu za život, da usvoje razne veštine i pripremi ih za buduće profesije.
Nažalost u ovom trenutku, čini mi se da nema nekog sistemskog i holističkog pristupa razvijanju tih veština u sistemu redovnog školovanja.
Z.U: Šta se tačno uči u Vašoj školici? Kako izgleda jedan čas?
BOB: Nastava se održava na srpskom i engleskom jeziku. Osim rada na abakusu i mentalne aritmetike, koji je centralna aktivnost, deca rade vežbe koncentracije, disanja, usvajaju nove pojmove i bogate svoj rečnik kako na srpskom, tako i na engleskom, razmatraju vrednosti i osobine koje poseduje ona osoba koja deci predstavlja uzor. Čas uvek počinje promišljanjem neke inspirativne afiramcije, poput Gandijeve poruke „Budi promena koju želiš videti u svetu” ili na primer, „Svaka osoba je jedinstvena”. Deca se podstiču da slobodno kažu svoje mišljenje i stavove, da diskutuju, javno nastupaju, čak glume skečeve iz života svojih idola. Važan deo časa su i takozvane „Brain Gym” tehnike, poput pisanja svog imena istovremeno levom i desnom rukom s efektom ogledala. „Brain Gym” senzomotorne vežbe koje deca rade poboljšavaju motornu koordinaciju, binokularni vid, veštine slušanja, koordinaciju oko-ruka, kao i opštu fleksibilnost celog tela i na taj način „manipulišu mozak” i poboljšavaju učenje.
Brejnobrejn je program za decu uzrasta od 4-14 godina. Nastava se odvija u opuštenoj, zabavnoj i kreativnoj atmosferi. Program predviđa male grupe polaznika, pa je moguće negovati individualni pristup, gde se slušaju želje i prate potrebe dece, a stil učenja se prilagođava njihovom stilu i načinu obrade informacija. Svaki čas je upotpunjen kreativnom i zabavnom aktivnošću poput kreativnog pisanja, edukativnih igara, kraftinga.
Z.U: Na koji način vaši programi podstiču razvoj inteligencije?
BOB: Svako dete ima šansu da maksimalno poboljša inteligenciju, ako mu se omogući adekvatno učenje tokom glavnog razvojnog doba za mozak. Tajming je ključan! Studije mozga su pokazale da što je duža izloženost pravoj vrsti stimulacije, mozak se više razvija. Ishod bavljenja mentalnom aritmetikom je oštroumno dete.
Ono što abakus čini drugačijim i posebnim jeste njegova struktura i način rada, koji podrazumeva VAK metodu. Najnovija istraživanja pokazuju da se najbolji rezultati postižu kad deca u isto vreme primaju i memorišu informacije koje dolaze vizuelnim (vid), auditivnim (sluh) i kinestetičkim (taktilni/dodir), tj. VAK neuronskim putevima u mozgu. Deca, dakle, gledaju kuglice, govore i slušaju pravila, kako ih mi zovemo „magične reči” i pomeraju kuglice. Kako svaka kolona ima svoju vrednost, izgled abakusa je lako pamtljiv i nakon određenog perioda vežbanja na samoj računaljci prelazi se na vizuelizaciju, koja ne samo da poboljšava opšte razumevanje, već deca počinju uživati u svim aktivnostima bilo da je u pitanju čitanje, matematika ili pisanje, jer razvijaju fotografsko pamćenje. Deca se uvežbavaju da zadrže mentalnu sliku, a nekad je to fascinantno veliki zapis brojeva, pre nego što ga upišu, jer su ga prethodno „očistili” sa abakusa i na taj način se povećava kapacitet radne memorije.
Nakon obuke, deca primenjuju i unapređuju usvojene veštine i način razmišljanja jer jednom savladana tehnika i stečene sposobnosti ostaju aktivne zauvek. Program kao što je Brejnobrejn ne samo da nudi deci mogućnost da razvijaju i koriste svoje potencijale, već i da se pritom dobro zabave, da se osećaju sigurni u sebe i budu srećni i ponosni na svoja postignuća.
Z.U: Koji savet biste dali roditeljima koji razmišljaju da li bi trebalo da decu „opterete” dodatnim obavezama pored škole?
BOB: Cilj programa je upravo da im se olakša usvajanje školskog programa i da se deca rasterete nepotrebnog stresa koji se vezuje za učenje. Igra je nezamenjiva, ali šta je igra ako ne učenje? Učenje treba da je zadovoljstvo, a ne teret. Pre polaska u školu deca svaki dan uče, ali to ne doživljavaju kao opterećenje. Kada uče kroz igru u prirodnom okruženju, oni zapravo eksperimentišu sa prirodnim zakonima, a da toga nisu ni svesna i uvek nešto iz toga nauče. U takvoj kreativnoj igri deca upijaju i obrađuju informacije svim čulima, kreću se, dodiruju, gledaju, slušaju. Ovakav način se može primeniti kod učenja i u kasnijem uzrastu i mi upravo to radimo koristeći VAK metodu.
Z.U: Kako vaš program utiče na povećanje samopouzdanja kod dece?
BOB: NLP tehnike koje koristimo su usmerene na kreiranje pozitivnih stavova i životnih uverenja jer je to ono što uspešne ljude čini uspešnima. Na prvom nivou programa deca izaberu svog idola, a zatim proučavaju njegove osobine i strategije koje su ga/je dovele do uspeha. Kod dece na taj način razvijamo svest o tome da određena ponašanja dovode do cilja i da i oni mogu uspeti ako se tako ponašaju. Deca biraju onu osobinu kojoj se najviše dive i podstičemo ih da je razvijaju kod sebe. Ako dete, recimo, želi da bude uspešni gimnastičar dolazi do zaključka da mora vredno da trenira svakog dana i podnosi i moguće teškoće kao i njegov idol. Deca pišu o svom uzoru, gledamo snimke, čak glume scene iz života, kako bi što bolje uvideli put do cilja koji bi i oni da ostvare. Deca tako uče da kritički razmišljaju i rešavaju problemske situacije, sagledaju problem iz druge perspektive i da mu konstruktivno i pozitivno pristupe.
Decu ohrabrujemo da slobodno kažu šta misle, da govore pred grupom i vežbaju javni govor bez treme. Razgovaramo i diskutujemo na teme koje njih interesuju. Učimo ih kako da komuniciraju asertivno, prihvate različitosti među ljudima sa uvažavanjem i razumevanjem, ali i da budu nepokolebljivi u očuvanju sopstvenog integriteta. Učenici usvajaju i temeljne ljudske vrednosti i pozitivan pogled na svet. Svi imaju priliku da zasijaju u mnoštvu kreativnih aktivnosti bilo to slikanje, pisanje, pravljene nečega itd. Deci samo dajemo smernice da se što bolje izraze koristeći senzacije svih čula (npr. suvo lišće u svim nijansama narandžaste i smeđe boje je šuštalo pod mojim razigranim nogama). Tako se dobijaju mnogo bogatiji i autentičniji radovi. Grupe su male, deca se zbliže i podržavaju jedni druge, ne takmiče se jedni protiv drugih, već je cilj pobediti sebe, biti bolji nego juče.
Kod dece školskog uzrasta napredak je lako uočljiv jer se primećuje da se školske obaveze nakon obuke izvršavaju brže i uspešnije, deca postaju svesna boljih rezultata u školi i povećava im se motivacija za dalji rad.
Želja nam je da stvaramo samosvesne i odgovorne ljude koji će svojim ponašanjem i aktivnošću biti uzor drugima.
Više o programu pogledajte na sajtu www.brainobrainvozdovac.rs