Да Вам кажем нешто: ја сам геније. А Ви што сада ово читате, и имате децу, и овде тражите зрно разума у родитељству, и Ви сте геније! Заправо, целе генерације, моја, Ваша, и оне пре и мало после нас, то су све генијалци! Сви ми који смо завршили основну школу (да не помињем даље школовање), а наши родитељи нису имали Вибер, ми сви треба да се сврстамо у ред људи посебних животних достигнућа. Ако није то, ако нисмо генијалци, онда се јамачно догодила некаква генетска мутација код наше деце, па су постала много неспособнија него што смо били ми као школарци, јер данас се не може завршити школа ако ученикови родитељи не питају друге родитеље на Вибер групи шта је било за домаћи, и још важније, како га урадити. Мислите да претерујем? Онда свакако немате дете у школи. Ако га имате, онда сте већ члан неке родитељске Вибер групе у којој се свакодневно размењују школски задаци, решења, недоумице, песмице које треба научити, пасуљ, пиринач и колаж папир које треба донети сутра за ликовно и сл…
Један од омиљених ми цитата госпође Монтесори је управо онај о помагању: Никада не помажите детету да изврши задатак за који оно само мисли да може да га уради само!
Како се ова доктрина уклапа у наш Вибер-домаћи? Никако, нажалост. Овде не говорим да родитељ не треба да се бави дететом, његовом школом, да не треба да се занима за то шта је било у школи и шта има за домаћи. Напротив, једна од најважнијих улога родитеља јесте да помогне детету да изгради одговорне радне навике. Али то се не чини тако што питате друге родитеље шта има за домаћи. То се ради тако што:
Разговарате са својим дететом.
Много пута сам истицала важност разговора са дететом, највише у текстовима у којима покушавам да објасним зашто батине не чине децу бољом и васпитаном, већ напротив, као што је овај. Обично ми се јаве скептични родитељи који тврде да су им деца „премала за разговор“. То је бесмислица. Културу разговора морате увести још од кад је дете беба, и много пре него што је у стању да Вам разговетно одговори. Ако то урадите, онда ће нормалан наставак разговора, бити и разговор о школи. Ако нисте то учинили, није касно да промените навике и да почнете да разговарате са дететом када крене у школу. Питајте шта је било у школи, прелистајте књиге заједно, подстакните га да се сети шта је учитељица рекла… ако постаје правило да не успева да се сети, могуће је да не успродитељи раде домациева да се концентрише на часу и прати оно што учитељ/-ица говори. Поразговарајте о томе са учитељицом.
Укажите детету поверење
Замислите да је обрнуто: Ви дођете са посла и кажете нешто, било шта, о свом дану на послу. А дете позове Вашу колегиницу да провери да ли сте добро запамтили шта Вам се десило, или да ли сте добро схватили. Како бисте се осећали? Шта бисте помислили? („Шта ме провераваш, нисам дебил, ваљда знам шта сам чула…“, „Фино, други пут не морам ни да памтим, имам ко ће да ми провери….) Јер, шта је најгоре што може да се догоди? Да Ваше дете не уради домаћи? Да га урди погрешно? Па шта? Како мислите да научи нешто ако му нисте дали прилику да доживи то искуство?
И то нас доводи до најважнијег…
Дозволите детету да погреши! Енглеска реч error – грешка, потиче од латинске речи ерраре што значи, између осталог, лутати, тражити. Управо су погрешке пут ка проналажењу тачног и истинитог, грешење је начин учења. Ако Ви урадите домаћи, сигурно ће бити беспрекоран (успели сте да савладате градиво основне школе!), а да ли ће тај домаћи имати сврху, а то је да дете нешто из њега научи? И, још важније, како ће Ваше дете извршавати задатке кад Ви више не будете ту да питате на Вибер групи шта и како треба да се ради? Или кад, недајбоже, не будете умели да урадите задатак? И најважније: какав ће одрастао човек и запослени бити неко ко је навикао да други мисли и ради уместо њега?
Teкст објављен 2017. године
Извор: Дивнамама