Uvod bih rado napisala blaže, politički korektnije, ali situacija na ulicama glavnog nam grada, a verovatno i ostalih gradova, to ne dozvoljava. Možda bih, u stvrai, najradije počela sa ”Aman, ljudi, da li ste normalni?”, ali ja to neću uraditi, što bi neki rekli. Umesto toga, pokušaću da one koji ne razumeju – urazumim. Jer ovde nema ”moje” i ”tvoje” mišljenje, nema moje dete je zrelo iako ima 12 godina. Ovde ima zakona, prirodnih, bioloških, pa i onih koje su doneli neki pametni ljudi.
Dete od deset godina, a pod nogama motor od 600 vati i brzina od 25 ili 40 kilometara na čas. Vi mislite da je to ”samo trotinet” koji će vašem detetu donesti status u društvu i zavist drugara. U praksi, to je vozilo koje dete u tom uzrastu ne može da kontroliše, jer ne razume saobraćaj i nema refleks da reaguje.
Da krenemo od pomenutih zakona
Nije stvar ukusa ni stila vaspitanja. Srpski zakon električni trotinet tretira kao „lako električno vozilo“, odnosno motorno vozilo sa najmanje dva točka, bez mesta za sedenje, snage do 0,6 kW i brzine do 25 km/h. Uz to, deca mlađa od 14 godina po zakonu ni pod kakvim uslovima ne smeju da upravljaju električnim trotinetom. Roditelj koji ga kupi osmogodišnjaku ili dvanaestogodišnjaku dakle svesno krši propis, a ne „samo malo preteruje“. Za mlađe od 14 godina predviđena je i kazna za roditelja ili staratelja u prekršajnom postupku.
Ni stariji od 14 godina nemaju slobodu da voze gde hoće. Trotinet ne sme na autoput ni na motoput, a zabranjeni su i vožnja po trotoaru i u pešačkim zonama, kao i vožnja dve osobe na jednom trotinetu. Uz to, vozilo mora imati registracionu nalepnicu koju izdaje Agencija za bezbednost saobraćaja, a kazna za nepostojanje nalepnice je 10.000 dinara. Kazne za pojedine prekršaje kreću se od 3.000 do 10.000 dinara, ali novac je tu najmanji problem.
Opasnosti: zašto deca nisu mali odrasli
Procena brzine i udaljenosti. Dete u osnovnoj školi još uvek loše procenjuje koliko mu treba da se zaustavi, koliko je automobil daleko i kojom brzinom se približava. Razvoj perifernog vida i procene opasnosti traje godinama.
Mali točkovi, velika brzina. Trotinet ima male točkove, pa ga rupa, šaht ili ivičnjak lako izbace iz ravnoteže. Odrasla osoba se nekad iskobelja iz pada, a dete tipično pada preko upravljača, na glavu i ruke.
Nevidljivost. Dete na trotinetu je nisko, malo i brzo. Vozač automobila ga često vidi tek kad je prekasno, naročito na izlasku iz dvorišta, parkinga ili s pešačkog prelaza.
Pešaci kao žrtve. Deca na trotinetima nisu opasna samo po sebe, nego i po druge. Starije osobe, trudnice i mala deca koju roditelji vode za ruku mogu da završe u bolnici posle sudara sa „osnovcem na struji“.
Lažni osećaj sigurnosti. Roditelji često misle: „Vozi samo oko zgrade.“ Najviše nezgoda se upravo dešava na kratkim, „poznatim“ relacijama, gde dete misli da je sve pod kontrolom, a roditelj ne gleda.
A šta ako se nešto desi?
Ovde je ono o čemu roditelji najmanje razmišljaju. Ako dete na trotinetu povredi drugu osobu, odgovornost ne pada na dete, nego na vas. Kad povrede nastanu, ne pitaju se „ko je kriv“, nego „ko je dozvolio“. Zakon predviđa i zatvorske kazne za nanošenje teških telesnih povreda, a za slučaj da vozač trotineta nekoga usmrti, kazna zatvora se kreće od dve do dvanaest godina. Dete te godine neće odslužiti, ali će roditelj živeti sa tim što je dozvolio, a pravno se suočava s posledicama.
„Ali svi u razredu imaju“
Ovo je najčešći argument, ali i najslabiji. Činjenica da je neko nešto kupio ne menja činjenicu da je opasno ni da je protivzakonito. Da su svi kupili detetu cigarete, biste li i vi?
Zaštita deteta često znači biti onaj „loš“ roditelj kome dete zamera. Bolje da vas dete nekoliko meseci smatra nepravednim nego da hitna pomoć odlučuje o ostatku vaših života.
Ljubav prema detetu ne znači ispunjavanje svake želje. Ponekad najveći dokaz brige jeste odgovor „ne“. Električni trotinet za osnovca nije poklon, nego pozajmljena opasnost: zakon to jasno zabranjuje, a statistika povreda na putu i trotoaru to svake godine potvrđuje.