На јуче одржаном скупу просветних радника у Чачку, окупљенима се обратило неколико наставника, како из овог, тако и из других градова. Међу њима је била и наставница Марија Вуловић, чији говор, за оне који нису јуче били у Чачку, преносимо у наставку.
”Добар дан, добри и храбри људи!
Добар дан, таргетирани, понижавани, оптуживани, али часни, образовани и умни! Добар дан, просветитељи, у туђем веку!
Говорим као један од преко хиљаду професора Златиборског округа који су од почетка другог полугодишта у тоталној обустави наставе, али говорим и као мајка чија деца (а имам их троје) седам недеља не иду у школу.
Говорим и као један од, отприлике, 50 000 запослених у образовном систему Републике Србије који су стали да би цео тај систем коначно устао. Говорим, дакле, као један од оних за чију је професију председник свих грађана РС рекао да је најомраженија у земљи. Говорим, међутим, и као један од оних који се, у Јапану, једини не морају клањати цару, јер ни цар не може без учитеља и јер се то занимање сматра, уз лекаре, најважнијим у друштву!
Признајем, јавно: ја сам једна од оних који су учили децу да добро и праведно морају бити испоштовани, а зло и јавашлук кажњени; ја сам их учила, учећи од Његоша, да ,,коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом!“ Јесам, учила сам их да буду као Пилипенда и да не продају веру за вечеру! Учила сам их и да воле воле душу више него трбух – да не буду као Јован Кљако! И да се домовина брани лепотом, и чашћу, и знањем… Ја сам их учила, цитирајући Андрића, да је ,,наша судбина на земљи сва у борби против квара, смрти и нестајања, и да је човек дужан да у тој борби истраје“.
Признајем, такође, да сам се неретко питала колико смо их научили… Плашила сам се помало јесмо ли обликовали тужне генерације на срећним сликама. Стрепела сам шта ћу им рећи, после Рибникара, Дубоне, Лучана и Новог Сада, ако ме буду питали: ,,Зашто?!“ Како их погледати у очи и рећи им: ,,Јесте, заказао је систем! Јесте, институције су урушене! Завладао је закон јачега. Зла вештица и опаки чаробњак нису настрадали због своје злобе. Невину децу нам газе по улицама, ломе им вилице бејзбол палицама, газе нам мајке на наплатним рампама, а ми, професори, рвемо се с јаловом администрацијом, с неплаћеним ратама кредита, савијамо врат у јарам нужде и чекамо нови допис министарства који ће прекинути полугодиште, скратити школску годину, а нама дати ,,стручна упутства“ да разговарамо са децом и учимо их шта је емпатија!
Не брините, душебрижници, знају то ова деца много боље и више од вас! Погледајте студенте, наше бивше ђаке!
Марширају од Новог Сада и Београда преко Крагујевца до Ниша. Шајкача је загрлила такију. С Платоном у ранцу играју Ужичко коло и Моравац. Паори грле ђаке, студенти паоре. Не дају да нам спрже Јадар! Знају да кажу ,,хвала“. Не жале се што су им стопала крвава. Ни што су им прсти испуцали. И, ако смо се, а јесмо, ми, одрасли питали, каквој деци остављамо свет, извесно је – ЧАСНОЈ и ПРАВИЧНОЈ, ХРАБРИЈОЈ и МУДРИЈОЈ него што смо ми били!
Додаћу још и ово, сада као родитељ једне гимназијалке која седам недеља није ушла у учионицу, али је ове зиме много научила:
Из српског језика и књижевности, на пример – да треба имати петљу, као Антигона! И да бити као Исмена, плашити се, оклевати, значи да између страха и касног кајања обично стоји знак једнакости. И да су, давно је рекао Данте, најнижи кругови пакла резервисани за оне који су у временима најдубље кризе остајали неутрални!“
Дијалекти: од шумадијско-војвођанског до тимочког и ресавског!
Из историје је научила и Сретењски устав и Милански едикт. Прво – у Крагујевцу, друго – у Нишу! И запамтила, заувек, и 313. и 1835, али и 2025. годину!
Географија: Београд. Крагујевац. Ниш. Амбијентална настава. Природне и друштвене одлике.
Биологија: хибернација и буђење из хибернације. Настава на терену.
Физичко и здравствено васпитање: шетало се више него икад раније! И остваране су међупредметне компетенције са свим наставним предметима. А нико нам то, овог пута, није тражио…
Музичка култура: ,,Востани, Сербије! Давно си заспала, у мраку лежала, сад се пробуди, Србље возбуди!“
И да, математика: Научила је, сада је извесно, да два и два јесу четири, а не пет!