Na juče održanom skupu prosvetnih radnika u Čačku, okupljenima se obratilo nekoliko nastavnika, kako iz ovog, tako i iz drugih gradova. Među njima je bila i nastavnica Marija Vulović, čiji govor, za one koji nisu juče bili u Čačku, prenosimo u nastavku.
”Dobar dan, dobri i hrabri ljudi!
Dobar dan, targetirani, ponižavani, optuživani, ali časni, obrazovani i umni! Dobar dan, prosvetitelji, u tuđem veku!
Govorim kao jedan od preko hiljadu profesora Zlatiborskog okruga koji su od početka drugog polugodišta u totalnoj obustavi nastave, ali govorim i kao majka čija deca (a imam ih troje) sedam nedelja ne idu u školu.
Govorim i kao jedan od, otprilike, 50 000 zaposlenih u obrazovnom sistemu Republike Srbije koji su stali da bi ceo taj sistem konačno ustao. Govorim, dakle, kao jedan od onih za čiju je profesiju predsednik svih građana RS rekao da je najomraženija u zemlji. Govorim, međutim, i kao jedan od onih koji se, u Japanu, jedini ne moraju klanjati caru, jer ni car ne može bez učitelja i jer se to zanimanje smatra, uz lekare, najvažnijim u društvu!
Priznajem, javno: ja sam jedna od onih koji su učili decu da dobro i pravedno moraju biti ispoštovani, a zlo i javašluk kažnjeni; ja sam ih učila, učeći od Njegoša, da ,,kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom!“ Jesam, učila sam ih da budu kao Pilipenda i da ne prodaju veru za večeru! Učila sam ih i da vole vole dušu više nego trbuh – da ne budu kao Jovan Kljako! I da se domovina brani lepotom, i čašću, i znanjem… Ja sam ih učila, citirajući Andrića, da je ,,naša sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je čovek dužan da u toj borbi istraje“.
Priznajem, takođe, da sam se neretko pitala koliko smo ih naučili… Plašila sam se pomalo jesmo li oblikovali tužne generacije na srećnim slikama. Strepela sam šta ću im reći, posle Ribnikara, Dubone, Lučana i Novog Sada, ako me budu pitali: ,,Zašto?!“ Kako ih pogledati u oči i reći im: ,,Jeste, zakazao je sistem! Jeste, institucije su urušene! Zavladao je zakon jačega. Zla veštica i opaki čarobnjak nisu nastradali zbog svoje zlobe. Nevinu decu nam gaze po ulicama, lome im vilice bejzbol palicama, gaze nam majke na naplatnim rampama, a mi, profesori, rvemo se s jalovom administracijom, s neplaćenim ratama kredita, savijamo vrat u jaram nužde i čekamo novi dopis ministarstva koji će prekinuti polugodište, skratiti školsku godinu, a nama dati ,,stručna uputstva“ da razgovaramo sa decom i učimo ih šta je empatija!
Ne brinite, dušebrižnici, znaju to ova deca mnogo bolje i više od vas! Pogledajte studente, naše bivše đake!
Marširaju od Novog Sada i Beograda preko Kragujevca do Niša. Šajkača je zagrlila takiju. S Platonom u rancu igraju Užičko kolo i Moravac. Paori grle đake, studenti paore. Ne daju da nam sprže Jadar! Znaju da kažu ,,hvala“. Ne žale se što su im stopala krvava. Ni što su im prsti ispucali. I, ako smo se, a jesmo, mi, odrasli pitali, kakvoj deci ostavljamo svet, izvesno je – ČASNOJ i PRAVIČNOJ, HRABRIJOJ i MUDRIJOJ nego što smo mi bili!
Dodaću još i ovo, sada kao roditelj jedne gimnazijalke koja sedam nedelja nije ušla u učionicu, ali je ove zime mnogo naučila:
Iz srpskog jezika i književnosti, na primer – da treba imati petlju, kao Antigona! I da biti kao Ismena, plašiti se, oklevati, znači da između straha i kasnog kajanja obično stoji znak jednakosti. I da su, davno je rekao Dante, najniži krugovi pakla rezervisani za one koji su u vremenima najdublje krize ostajali neutralni!“
Dijalekti: od šumadijsko-vojvođanskog do timočkog i resavskog!
Iz istorije je naučila i Sretenjski ustav i Milanski edikt. Prvo – u Kragujevcu, drugo – u Nišu! I zapamtila, zauvek, i 313. i 1835, ali i 2025. godinu!
Geografija: Beograd. Kragujevac. Niš. Ambijentalna nastava. Prirodne i društvene odlike.
Biologija: hibernacija i buđenje iz hibernacije. Nastava na terenu.
Fizičko i zdravstveno vaspitanje: šetalo se više nego ikad ranije! I ostvarane su međupredmetne kompetencije sa svim nastavnim predmetima. A niko nam to, ovog puta, nije tražio…
Muzička kultura: ,,Vostani, Serbije! Davno si zaspala, u mraku ležala, sad se probudi, Srblje vozbudi!“
I da, matematika: Naučila je, sada je izvesno, da dva i dva jesu četiri, a ne pet!