Немој, ћерко, да се огрешиш. Ако си прихватила пружену руку, а ти поштено кажи, признај, а не све ја па ја! Па ваљда није све тако у животу да се добро на крају заборави, а?
Тетка Мила је остарела, чинило ми се, преко ноћи. Нисам је годинама видела и сад, на том па скоро случајном породичном скупу (на који није ни требало да дођем), седела је преко пута мене за столом. Тета Мила, увек као што јој име каже, мила и насмејана. Била је најстарија сестра мог оца, очувала је две три генерације – сестре и браћу, своју децу, а онда и децу своје деце.
И сад одједном – од моје Миле, ни осмеха ни милине.
– А знаш ли шта ми најтеже пада? Кад каже како се она мучила за децу! Много се мучила док су расли! А она ниједан домаћи с њима није урадила! Ни на један родитељски није отишла! Ја, ја, све сам то ја, знаш ли?
Испала сам из фазона, одавно нисам посећивала фамилију, одвикла сам се од тог „колективно несвесног“ лудила које ваљда свака породица има. Изненадила ме одједном количина искрености, а посебно што се најведрија особа из мог детињства жали. Мила, тетка Мила – то вам је као онај кајмак намазан на вруће парче хлеба или свеже охлађена лубеница у врели летњи дан. Није било деведесетих много насмејаних лица у мојој породици, стално су нешто били намрштени сви од реда – и баба, која је нон стоп јурила за нама, и деда који је са стрицем шверцовао гориво и цигаре, и мајка која се никако није сналазила на послу и стално била на тапети неких колегиница, и све оне друге тетке, што су увек долазиле код нас да се жале на своје мужеве и свекрве (увек на мужеве и свекрве!).
А онда је ту била тетка Мила, све нас је пригрлила својим осмесима, крофнама и ручно прављеним резанцима за супу. Била је много старија од мојих родитеља, али као да јој је душа била млађа – увек је знала како да нама деци приђе, да нас одобровољи и орасположи. Као нека чаробна дуга после кише, сећам се да сам је тако описала у једном саставу у четвртом основне: Моја тетка Мила је као чаробна дуга после кише, увек ми измами осмех.
Сећам се да је мама као мало стисла усне и рекла: „Леп састав.“ Касније, кад сам порасла, било ми је јасније да јој је било криво што сам изабрала баш тетка Милу да опишем на тему: „Моја омиљена особа“. Зар може да ти буде криво кад је неко мио и драг? (Нажалост, у одраслом добу, само сам добијала потврдне одговоре на ово питање.)
И сад, седим на слављу, преко пута мене тетка Мила, већ истресла на сто своје здравствене тегобе, већ испричала све о лекарима који „неће да те погледају као човека већ само гледају у онај компјутер“ и започиње тему за коју сам веровала да никад неће: жали се на сина и снаху.
– Е моја ти… Да ми је неко рекао да ће бити овако, не бих му веровала! Па ја сам ти, како да ти кажем, све овој породици дала. Све сам дала од себе! И шта ми је за мене остало? Испаде ништа.
Било ми је непријатно. Не знам, можете ли да разумете, као да је одједном дошла добра вила да вам се жали или не знам, нека друга омиљена јунакиња вашег детињства. Као да је постала иста као све оне друге тетке којима је младост прошла у претресању трачева и свих оних „неправди“ њима начињених. Ништа ми није било јасно, па сам питала.
– Тетка, ако те добро разумем, ти то о Јелени својој причаш?
– О Јелени, Јелени. Као мало воде на длану сам је носила.
Сећала сам се тог „мало воде на длану“. Кад се мој брат оженио Јеленом ја сам још била девојчица, одушевљена невестом, венчаницом и целом Јеленом, у ствари. Живели су у кући низ улицу и да сам могла, камповала бих им у дворишту, јер то је било тетка Милино двориште и Јелена је била стварно добра према мени. Обожавала сам сваки тренутак који сам провела код њих. После кад су дошла деца, а тетка постала баба, тек је било узбудљиво. Били су као неки механизам који ради по другачијем такту од оног у нашој кући. И заиста, тетка је све радила за унучиће – и дочекивала и испраћала, и месила и кувала, и домаћи писала и на родитељске састанке одлазила.
– Што идеш ти на родитељски? – сећам се да је моја мајка једном питала тетка Милу. – Па, имају родитеље!
– Имају, имају, али нон стоп раде!
– Раде! Па и ми радимо, Мила. Мислим да превише подмећеш леђа, а ко ти каже хвала?!
– Их, хвала! Нек су ми здраво само, то ми је хвала! Уосталом, неко мора да оде, а они никад не могу и шта ћу! А и мерак ми, некако! Одем тамо, а она учитељица их хвали, хвали! Златни моји!
Како је моја тетка Мила дошла од „златни моји“ до „па ваљда није све тако у животу да се добро на крају заборави, а?“
Причала је можда десетак минута док нису дошли да послуже следеће јело и теча се видно загрејан и расположен вратио да седне до ње и загрли је. Али тих десет минута мени је деловало као да смо десет сати седеле на некој клупи, у некој чекаоници Дома здравља или да будем драматична – чекаоници живота. Тетка Мила, жена која је чекала – и живела за друге. Па како то?
У глави су ми одзвањале њене речи: „Знаш ли шта ми најтеже пада? Кад каже како се она мучила за децу! Много се мучила док су расли! А она ниједан домаћи с њима није урадила! Ни на један родитељски није отишла! Ја, ја, све сам то ја, знаш ли? И сад, Мила не ваља!“
Мила не зна, Мила се меша, Мила нек брине за себе, шта зна Мила, то данас није тако.
Покушала сам с једним нежним: „Ма сигурно није тако, тетка. Цени она све што си ти урадила за њих. Него ваљда сви другачије видимо живот. Можда је и њој тешко…“
– Ма шта тешко, молим те! Можеш да гледаш на живот како хоћеш, ал’ треба и реалан да будеш и искрен! Не погледа ме, једно добро јутро не уме да каже, само иде кроз кућу и уздише како јој је тешко, мучила се, а шта је стекла ништа! И како је деца не зову! Па не зову…
Увече сам, помало покисло и опрезно онако изокола и под утиском, питала маму за тетку.
– Ко, Мила? Жали се? Па наравно да се жали! Кад сам јој ја говорила да се сачува, она се као тепих прострла за сина и снају! И не само за њих, али за њих највише! И сад, кука! Где то има, одрасли људи, добили децу, а она око њих као штит! Како си ти оно написала у саставу некад? Чаробна дуга?
– Чаробна дуга после кише, увек ми измами осмех… јесте. Сећаш се тога?
– Сећам се… Е па то ти је Мила. Ведра, весела, шарена, сви се обрадују кад је виде – ал’ нико не примети кад нестане. Истопила се за све њих и сад? Нема хвала. Баба је баба и треба да буде баба, а не родитељ!
– Али она је тако добра…
– Добра или не, то је тако. Баба треба да буде баба, а не родитељ, с разлогом! Па га ти сад схвати како хоћеш!
