„Koliko sam ti puta rekla da to ne radiš?“
„Zar ti misliš da ja imam para ko blata?“
„Tačno sam znala da će se to dogoditi!“
Da li se prepoznajete u nekim od ovih rečenica? Ja da. Mada na moju veliku radost sve ređe ih upotrebljavam. Zašto? Jer sam postala mudrija. Kako? Evo ovako…Pisala sam već da nas deca više gledaju nego što nas slušaju i to je baš tako. A da li smo se ikada zapitali koliko puta smo pogrešili u nečemu i nismo sebe krivili a kada dete pogreši krene paljba? Često krene i etiketiranje dece kao npr. „Baš si glup!“, „Od tebe se drugo i nije moglo očekivati!“, „Smotanko jedan!“,…Strašno! Kada to čujem dođe mi verujte da mlatnem nečim tog oca ili majku. Da li se oni ikada zapitaju jesu li oni bezgrešni, jesu li dali dobar primer detetu, kakav će to ožiljak ostaviti na duši deteta,..? Često se ne zapitaju. Jer da se zapitaju, shvatili bi da greše. Krenule bi im suze od tuge što vređaju svoje dete.
Dete je nešto najdragocenije što nam je život dao. Deca su nevina bića koju trebamo učiti pravim vrednostima, lepoti, ljubavi,…da slede svoje snove, da je ljudski pogrešiti ali i ispraviti grešku,…Oni su naši učitelji. Deca nas uče da trebamo uživati u životu, ne brinuti zbog gluposti, maštati, verovati u čuda,…Oni su nežni, oni iskreno vole, iskreno plaču, od srca nas ljube,…pa kako neko ima srca da im kaže ružne reči i vređa ih? Neko će reći da su neka deca gruba, tuku se, stalno su besna. Da, ali to su samo tužna i nesrećna deca. Deca koja ne dobijaju ljubav već samo kritike, deca koja imaju svaku igračku ali nisu sa roditeljima otišla ni na jedan izlet, park ili pročitali knjigu. Treba razumeti tu decu i pružiti im ono što im nedostaje, a to je ljubav i pažnja.
Pitate se kako „kazniti“ dete koje je žgrešilo a ne vređati ga? Ovako..
Moj stariji sin je izgubio kapu u školi. Ok, desilo se. Kupili smo novu. Ubrzo je i tu kapu izgubio. Onda sam razmislila i shvatila da ako mu kupim i treću kapu, on je neće ceniti i olako je opet izgubiti.Ako ga kaznim, kazna će proći i opet ništa. Da ga pošaljem napolje bez kape, suviše je surovo. E onda sam se setila da on mora osetiti posledicu. Dogovorili smo se da on plati kapu. Ali kako kad on nema para? Tako što mu baba i deda povremeno daju za džeparac da kupi grickalice, čokoladice, sličice,…E te pare će on lepo da daje dok ne isplati kapu a za užinu neće kupovati peciva u pekari već će od kuće nositi sendvič. Na ovaj način je on snosio odgovornost a niko ga nije omalovažavao.
Na ovaj način nije bilo vikanja, vređanja ali je dečko naučio da svoje svari vrednuje i čuva i da je „teško“ doći do novca. Nadam se da je ova moja priča nekome pomogla da shvati da su deca divna stvorenja i da uvek postoji neki drugi način sem najlakšeg, vikanja, udaranja i vređanja.
Ljubite i grlite vašu decu!
Izvor: maminaskolica.blogspot.rs