U podkastu ”Na kafi sa psihologom” gostovao je, pre izvesnog vremena, dr Aleksandar Dimitrijević, klinički psiholog i psihoanalitičar Međunarodnog instituta za psihoanalizu u Berlinu. Ispričao je, tom prilikom, jednu neobičnu priču o veoma uspešnom čoveku kom je pomogao da se izbori sa depresijom.
”Kod mene je pre, otprilike, godinu i po dana bio jedan muškarac iz Engleske, imao je tad 42 godine. Jako uspešan. Ako ste čuli za Candy crush, on je jedan od ljudi koji crtaju tu igricu. Veoma je uspešan, zarađuje ogroman novac, ima ženu i ćerku i živi u Berlinu. Došao je kod mene i posle nekoliko minuta razgovora, on počinje nekontrolisano da plače. Nadam se da vam nije teško to da zamislite. Jer, da muškarac na psihoterapiji u Beogradu zaplače, treba da prođe godinu dana. Da se desi neka kataklizma. Ali ovaj čovek plače posle nekoliko minuta, kao malo dete… – počinje priču dr Dimitrijević.
Priznaje i da u tom trenutku nije bio siguran šta treba da uradi, a da je pacijent, koji je nosio naočare počeo da briše suze i zaklonio lice rukama.
”Ja sam mu tad izgovorio samo jednu rečenicu – ne moraš da skrivaš lice. I on tek onda počinje da plače. Taj čovek ima 42 godina. Kad je imao 17, u saobraćajnoj nesreći izgubio je najboljeg prijatelja i 25 godina nije uspeo ni sa kim o tome da razgovara. Za to vreme on je u sebe uneo ogromne količima MDMA-a, ekstazija, najrazličitijih vrsta droga. On živi sa osećajem da je on kriv što je taj drug poginuo i za njega je jedini izlaz bio da uzima droge i da zaboravi.” – priča ovaj psiholog.
Kaže da je pacijent o kome govori kod njega došao jer mu je supruga zapretila da će se razvesti zbog toga što on, kad završi sa poslom i dođe kući, bude potpuno isključen. Ne igra se s detetom, ne provodi vreme sa porodicom, već je apsolutno odsutan.
”Moj fokus u toj situaciji nije ni da ga ubeđujem da prestane da se drogira ni da on nije bio kriv za smrt prijatelja. Moj fokus bio je da zajedno dođemo do toga da razmisli o tome zašto želi nešto da uzme PRE nego što uzme, da da sebi prostora. Trenutak u kom sam osetio da se u životu tog čoveka nešto dramatično popravilo desio se kad mi je na jednoj seansi ispričao kako se vikend pre toga igrao sa svojom malom ćerkom koja ga je zagrilila, što je njega dirnulo. To je za mene bio pokazatelj da je usamljenost počela da se povlači i da taj čovek počinje zaista da ne izbegava svoj um i svoja osećanja, već da ih razmenjuje s drugim ljudima.” – ispričai je dr Dimitrijević.
On se osvrnuo i na veliki značaj i simboliku koju ima veoma popularan crtani film, Inside out, koji se zapravo ceo odvija u duši jedne devočice i prati put njenih osećanja: radosti, tuge, besa ljubomore…
”Tuga nam je neophodna. Ako se sećate, u ovom filmu, kad se izgube radost i tuga, ispostavlja se da je tuga pročitala sve priručnike i ona je ta koja zna gde se šta dešava i važna je da bismo pronašli pravi put. Zahvaljujući tugi možemo da naučimo neke stvari o sebi koje inače ne bismo mogli. Samo je važno, tuga mora da se drži pod kontrolom.” – objasnio je ovaj doktor.
Kada govori o antidepresivima, ovaj klinički psiholog dosta je skeptičan, pa kaže da, iako oni velikom broju mladih pomažu, mnogo je i onih na koje nemaju nikakvo dejstvo.
”U poslednjih desetak godina nismo imali studije koje bi pokazale da antidepresivi imaju bolji efekat na memtalno zdravlje od fitnesa. Ako idete redovno na neke, bilo kakve vežbe, vrlo je moguće da će to biti jednako efikasno. Nema dokaza ni da antidepresivi pomažu više od psihoterapije, a verovatno je njihova kombinacija najbolje rešenje.” – kaže dr Dimitrijević.
Upozorava i na to da osećanja u nama koja smo zarobili, ne mogu da nestanu i da se tome uzalud nadamo.
”Cela ideja.o nesvesnom je da osećanja, misli, doživljaji ne nestaju. Samo ih mi možda ne vidimo. I koliko ih duže nevidimo, tim moćniji oni postaju.” – ističe ovaj psiholog.
Govoreći o razumevanju uma, on kaže da to počinje već u ranom uzrastu kada decu treba podsticati da razumeju kako naš mozak funkcioniše. Zašto je ovaj lik u knjizi koju čitate pre spavanja nešto uradio? Kako se osećao? Um i osećanja su fascinantni i treba da budu tema tokom odrastanja, nikako da se shvate samo zdravo za gotovo.
”Reći ću vam jednu stvar koja mi se mnogo sviđa u Berlinu. Kad neko dete u školi na bilo koji način povredi drugo – udari, ponižava ismeva… dobije kaznu. A ta kazna je da mora da napiše tekst, sastav o tome kako misli da se taj neko prema kome se on ružno poneo osećao. Dakle, nema ćošak, kod direktora ili ovo ili ono, već te teraju da probaš da budeš empatičan i da zamisliš unutrašnji svet druge osobe i kako to boli. Pa se nadamo da, ako zamisliš kako to boli, da to više nećeš ponavljati.” – ispričao je dr Dimitrijević.