У подкасту ”На кафи са психологом” гостовао је, пре извесног времена, др Александар Димитријевић, клинички психолог и психоаналитичар Међународног института за психоанализу у Берлину. Испричао је, том приликом, једну необичну причу о веома успешном човеку ком је помогао да се избори са депресијом.
”Код мене је пре, отприлике, годину и по дана био један мушкарац из Енглеске, имао је тад 42 године. Јако успешан. Ако сте чули за Candy crush, он је један од људи који цртају ту игрицу. Веома је успешан, зарађује огроман новац, има жену и ћерку и живи у Берлину. Дошао је код мене и после неколико минута разговора, он почиње неконтролисано да плаче. Надам се да вам није тешко то да замислите. Јер, да мушкарац на психотерапији у Београду заплаче, треба да прође годину дана. Да се деси нека катаклизма. Али овај човек плаче после неколико минута, као мало дете… – почиње причу др Димитријевић.
Признаје и да у том тренутку није био сигуран шта треба да уради, а да је пацијент, који је носио наочаре почео да брише сузе и заклонио лице рукама.
”Ја сам му тад изговорио само једну реченицу – не мораш да скриваш лице. И он тек онда почиње да плаче. Тај човек има 42 година. Кад је имао 17, у саобраћајној несрећи изгубио је најбољег пријатеља и 25 година није успео ни са ким о томе да разговара. За то време он је у себе унео огромне количима MDMA-а, екстазија, најразличитијих врста дрога. Он живи са осећајем да је он крив што је тај друг погинуо и за њега је једини излаз био да узима дроге и да заборави.” – прича овај психолог.
Каже да је пацијент о коме говори код њега дошао јер му је супруга запретила да ће се развести због тога што он, кад заврши са послом и дође кући, буде потпуно искључен. Не игра се с дететом, не проводи време са породицом, већ је апсолутно одсутан.
”Мој фокус у тој ситуацији није ни да га убеђујем да престане да се дрогира ни да он није био крив за смрт пријатеља. Мој фокус био је да заједно дођемо до тога да размисли о томе зашто жели нешто да узме ПРЕ него што узме, да да себи простора. Тренутак у ком сам осетио да се у животу тог човека нешто драматично поправило десио се кад ми је на једној сеанси испричао како се викенд пре тога играо са својом малом ћерком која га је загрилила, што је њега дирнуло. То је за мене био показатељ да је усамљеност почела да се повлачи и да тај човек почиње заиста да не избегава свој ум и своја осећања, већ да их размењује с другим људима.” – испричаи је др Димитријевић.
Он се осврнуо и на велики значај и симболику коју има веома популаран цртани филм, Inside out, који се заправо цео одвија у души једне девочице и прати пут њених осећања: радости, туге, беса љубоморе…
”Туга нам је неопходна. Ако се сећате, у овом филму, кад се изгубе радост и туга, испоставља се да је туга прочитала све приручнике и она је та која зна где се шта дешава и важна је да бисмо пронашли прави пут. Захваљујући туги можемо да научимо неке ствари о себи које иначе не бисмо могли. Само је важно, туга мора да се држи под контролом.” – објаснио је овај доктор.
Када говори о антидепресивима, овај клинички психолог доста је скептичан, па каже да, иако они великом броју младих помажу, много је и оних на које немају никакво дејство.
”У последњих десетак година нисмо имали студије које би показале да антидепресиви имају бољи ефекат на мемтално здравље од фитнеса. Ако идете редовно на неке, било какве вежбе, врло је могуће да ће то бити једнако ефикасно. Нема доказа ни да антидепресиви помажу више од психотерапије, а вероватно је њихова комбинација најбоље решење.” – каже др Димитријевић.
Упозорава и на то да осећања у нама која смо заробили, не могу да нестану и да се томе узалуд надамо.
”Цела идеја.о несвесном је да осећања, мисли, доживљаји не нестају. Само их ми можда не видимо. И колико их дуже невидимо, тим моћнији они постају.” – истиче овај психолог.
Говорећи о разумевању ума, он каже да то почиње већ у раном узрасту када децу треба подстицати да разумеју како наш мозак функционише. Зашто је овај лик у књизи коју читате пре спавања нешто урадио? Како се осећао? Ум и осећања су фасцинантни и треба да буду тема током одрастања, никако да се схвате само здраво за готово.
”Рећи ћу вам једну ствар која ми се много свиђа у Берлину. Кад неко дете у школи на било који начин повреди друго – удари, понижава исмева… добије казну. А та казна је да мора да напише текст, састав о томе како мисли да се тај неко према коме се он ружно понео осећао. Дакле, нема ћошак, код директора или ово или оно, већ те терају да пробаш да будеш емпатичан и да замислиш унутрашњи свет друге особе и како то боли. Па се надамо да, ако замислиш како то боли, да то више нећеш понављати.” – испричао је др Димитријевић.