Ključ uspešnog odgajanja srećne dece je da im dozvolite da budu nesrećni.
Da, zvuči paradoksalno. Ali upravo je tako. To kaže i Tovah Klein, dečji psiholog i autorka knjige “Kako mala deca cveta” (How Toddlers Thrive).
“Većina roditelja veruje da se srećna deca odgajaju tako što se trudite da ih učinite srećnim. Ali istina je da deca jako dobro znaju da pronađu radost u svemu. Ipak, to nije osećaj koji ih može neprestano pratiti.” kaže Klein, direktorka Centra za rani razvoj na Barnard College, na Univerzitetu Kolumbija.
Roditelji imaju problem da prihvate da je dozvoljeno da deca budu ljuta, tužna ili na bilo koji način nesrećna, kaže ona. Zato, kad je dete uznemireno, roditelji instinktivno traže način da ga oraspolože ili mu skrenu pažnju sa toga što ga čini tužnim. Možda će ponuditi kolač, možda da izađu u park, a možda će ih detetovo nezadovoljstvo razljutiti pa će vikati. I da se razumemo, nema ničeg lošeg u tome da uradite nešto lepo za svoje dete, ali ne da biste time rešili neki njegov problem na način koji uopšte nije povezan sa uzrokom.
To posebno važi ako razlog dečje tuge deluje trivijalno – niste mu dozvolili da odgleda još jednu epizodu Patrolnih šapa ili ste kupili čokoladu s lešnikom koju ne voli.
Čak i u takvim slučajevima osećanja ljutnje nisu pogrešna, ali reakcije mogu biti preterane. To su prilike da detetu pokažete kako da se sa osećanjima izbori jer ono to ne zna intuitivno.
Možete reći svom detetu da udahne duboko i iskoristiti trenutak tišine da samo izgovorite šta mislite da dete oseća (“Ljut si zato što…”). Pokažite da vam je jasno šta dete oseća, da je sasvim u redu da se tako oseća, ali da to neće promeniti vašu odluku. “Da, shvatam. Ljut si jer si hteo još jedan crtać. Volela bih da mogu da ti dozvolim, ali sada ne mogu.”
“Snaga dolazi upravo iz mogućnosti da osetite i proživite snažne emocije poput ljutnje, da kroz njih prođete i savladate ih znajući da vas to što imate takva osećanja ne čini manje vrednim i da su mama i tata tu za vas, da nisu ljuti i da vas zbog toga ne vole ništa manje” kaže Tovah Klein.
Deca s kojom se na savladavanju i suočavanju s jakim emocijama radi, umesto da se očekuje da ih potisnu i ne pokazuju, uče da se i u budućnosti s tim osećanjima izbore na zdrav način, da razviju otpornost koja im je potrebna da bi bili srećni, uspešni odrasli ljudi.
Roditelji, dakle, moraju da prihvate da njihova deca ne mogu uvek biti srećna i zadovoljna i da im dozvole da budu auti i nezadovoljni. Ova poruka podjednako je važna kako za one roditelje koji se trude da detetu ispune svaku želju kako bi ono bilo srećno, tako i za one koji na najmanju naznaku dečjeg nezadovoljstva podižu ton i traže od deteta da nikako ne pokazuje svoja negativna osećanja. Obe ove krajnosti podjednako su loše i mogu biti uzrok problema u ponašanju u budućnosti.