Клотфркет: Школа након пет месеци боловања

9 маја, 2015

Аутор: Ljubinka-Boba Nedić
Школа након пет месеци боловања
Након скоро пет месеци боловања, почела сам да радим пре две недеље. Ако се изузме породиљско одсуство, ово ми је било једино боловање у школи. Потрајало је довољно дуго да сам очекивала да ћу успети да уочим бар неку промену по повратку на посао. Док је школа и даље на истом месту, просвета је закорачила још мало уназад.
deca
Штрајк је био и прошао. Новац је узет и биће враћен. Дневник је ишпартан свуда осим по корицама: уписују се надокнаде од 15 минута за наставне јединице одржане у фебруару и марту. “Децо, сећате се кад смо оно радили оне једначине у фебруару? Е, сад ћемо да провежбамо још два задатка на ту тему.” Деца се, наравно, не сећају, јер нам је школство и даље штреберско, бесмислено, без суштинског хоризонталног и вертикалног повезивања градива. Ако су се у фебруару радиле једначине, сада се ладно ради нека геометрија. Једначине су се мало научиле пред писмени, а онда су испариле из главе да би се направио простор за неко ново бубање које ће потрајати до новог писменог и, у најбољем случају, два дана после тога. Тако је са већином школских предмета.
 
Колектив се претходних месеци поделио на штрајкаче и штрајкбрејкере и та се подела још увек осећа. Не гледају се колеге баш преко нишана, али се гледају другачијим очима. Штрајкачи више не верују штрајкбрејкерима ни када им ови пожеле добар дан или им кажу колико је сати. Један нула за државу.
 
У међувремену су се поделили и по линији ‘за који образовни профил гласати’. Помислили су да ће се стварно нешто питати. Ни сада нису схватили да их нико не плаћа да мисле и да има ко ће мислити уместо њих. Министар је смислио да укине најквалитетније профиле (или су деца баш луда што желе баш то да уче?!), јер школство треба усагласити са потребама привреде. Мој предлог да свака школа упише два одељења профила “партијска књижица” није прошао. Решили смо да се сви правимо луди и да верујемо да имамо привреду, да стижу нова радна места и да ће бити довољно да деца упишу неке заборављене профиле, па да себи осигурају светлу будућност. Бесна деца, бесни родитељи, бесни наставници, а држава – обесна! Колектив опет поларизован. Два нула за државу. Чек, чек! Зезнуте су и жеље малих матураната?! Три нула за државу!
 
Кад смо код малих матураната, каже нека статистика да су ученици школа које су штрајковале показали слабије резултате на пробним матурским тестовима. Испаде да је тестирано само градиво осмог разреда, и то од новембра до априла. Таман посла да је Министарство гласно рекло да се и ту види колико су наставни програми очајни и неповезани, преобимни и усмерени на бубање. Таман посла да су увидели колико је начин тестирања у раскораку са начином образовања. Таман посла да су приметили да су ученици чији су наставници штрајковали побеђивали на републичким такмичењима. Нарочито таман посла да су помислили да је за штрајк крива и држава. Таман посла!
Приближава се крај школске године. И да не знам који је датум, знала бих да је тако по ходницима који постају тешко проходни. Родитељи су се сетили да им деца иду у школу. Долазе сваког дана да разговарају са предметним наставницима код којих је чедо наређало тарабице у дневнику од септембра до данас. Чуде се чудом! Просто не верују да њихово дете није долазило на допунску наставу, док је на редовну свраћало само кад нема ама баш никаква паметнија посла.
 
Велики матуранти су тек посебна прича. У мојој школи у последњем полугодишту средњошколског образовања, свраћају у школу само кад треба да одговарају. И то им се толерише годинама. Још се није десило да неко не добије диплому, буде упућен на разредне испите, или, недајбоже, понавља четврти разред. Како да их испратимо, а да им останемо у лошем сећању? Приоритети се морају знати! Најважније је да нас се сећају по доброј души, разумевању и толеранцији. То што ће нам сутра помињати мајку кад (и ако) се запосле, па виде да не знају ништа, то изгледа никоме није битно.
 
(Не могу а да се не запитам како успевају да одговарају када нису били на предавањима? Да ли су толико паметни да могу самостално да спреме све предмете? Или је школовање толико бесмислено да оваква настава заиста никоме није потребна?)
И опет, све и да не знам који је датум, знам да се приближава матурско вече. Матуранткиње пролазе кроз чувену метаморфозу – сваког дана су све тамније. До матурске вечери ће постићи ону познату браон-зелену нијансу реш печене коже у соларијуму. Нову боју косе и даље крију, па ће нас њоме изненадити те вечери када се пред својим професорима буду појавиле са шлицевима до дупета и деколтеима до пупка. Не све, нараво, али многе, нажалост. Нису оне криве. Оне мисле да то тако треба. Мисле да је то лепо, а за боље не знају.
 
Попустљивије колеге већ кукају јер трпе притиске са свих страна. Већ се фризира успех сналажљивијих ђака (или оних са сналажљивијим родитељима). Пребројавају се оцене у дневнику, прерачунава још колико виших оцена треба уписати да би се стигло до жељене закључне оцене. Нокте гризем, жива нисам од бриге да ли ће успети! А они кукају јер их стално неки зивкају телефоном. За разлику од претходних година, ове године их не подбадам јетким коментарима. Зашто? Зато што поштујем председника државе. Ако може он, могу и наши ђаци! На кога деца да се угледају ако не на најбољег сина “наших народа и народности”? У здрављу им било!
 
У међувремену је објављен и нови Правилник о финансирању установа основног и средњег образовања. Ако школа има мање од 24 одељења, не треба јој педагог, психолог и секретар са пуним радним временом! Министарство, овог пута си само себе превазишло! Свака ти част! Уместо да запослите и по једног специјалног педагога, ви лагано укидате и оног једног. Школе пуне проблематичне деце са неограниченим правима и слободама, све више ђака ради по ИОП-у, а ви сте дошли на генијалну идеју да тек са 720 ђака школа има право на “целог” педагога или психолога. Десет нула за државу! О средствима за материјалне трошкове да и не говорим. Хоћете разиграну и шарену наставу, а нећемо имати ни довољно папира да ђацима штампамо додатни наставни материјал. Надате се да ће настаници поново да плаћају фотокопирање из свог џепа, или да све штампају код куће? Ја богами нећу. На памет ми не пада!
Сто нула за државу! Не 100:0, него стотину нула! И даље упорно радите на срозавању просвете, на обесмишљавању образовања и произвођењу јевтине радне снаге. Што рече неко, лоши ђаци беже из школе, а добри из Србије. И лекари беже из Србије. И све што ваља одлази из овог кала. Браво, државо.
 
А сад одох да се распитам кад ће ми стићи мартовско следовање 65% од плате преко социјалног. Да, треба и банци да јавим да нисам умрла, и да не брину – зеленашка рата за стамбени кредит ће бити уплаћена, истина са малим закашњењем, а од камате нек попију витамин C на мој рачун.
 
Извор: ljubinkabobanedic.blogspot.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Клотфркет: Школа након пет месеци боловања"

  1. Анонимни каже:

    Bas tako. Presek stanja

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама