Мој рођендан и шта ми можеш – зовем кога ја хоћу!

29 јануара, 2020

Данас смо склони све да закомпликујемо, па тако и дечје рођендане.

Оправдано или не, препоруке ко кога треба да позове на дечји рођендан стизале су и од представника наше струке, па и Министарства.

Мој закључак је да је ово питање јако важно и са далекосежним последицама у дечјем свету, па је ред да и ми, одрасли, мало продискутујемо на “кидс топ тему”.

Мишљења родитеља, па самим тим и утицај на децу драстично су различити. Крећу се од незаинтеросованих, преко умерених до екстремних: “Мој рођендан и шта ми можеш, ја сам цар, краљ и главни на свету… један дан”.

Баш какви смо и ми људи.

Како деца немају пуно прилике да демонстрирају своје ставове, рођендан је често и једина прилика за то. Умањујући проблеме дечјег света, потпуно неоправдано неки ће рећи: “Небитно, рођендан ко рођендан. Можеш мислити драме”.

Драма, драма у дечјој глави. И то прилично велика и важна.

Да ли знате да већина деце месеце у години научи управо чекајући тај дан? Бројеве до 31, такође?

Челичити децу, учити их да није цео свет по нашој мери или ипак позвати целу групу и отворити врата новим другарствима, главно је питање.

То питање не би било толико транспарентно да су одрасли били само културни. Али…

Ако некога не позовеш на прославу било ког типа и у било ком узрасном добу, ти га ни не обавештаваш о прослави. Култура, ништа друго.

Друга тема – позвати пар другара је једно, а позвати 20 од 22 је друго. Друго је озбиљна порука непозванима. Заслужено или не – од случаја до случаја, али тешко да бих послала такву поруку детету вртићког узраста.

Деца у вртићу се још “траже”, мада списак од петоро деце углавном могу да понове и имају свој мали круг другара, па је и то у реду. У том случају само је важно да се позивнице уручују без непозване публике, а за то постоји пуно начина у 21. веку.

Али када им кажете имаш места да позовеш 15 од 25 другара, тешко ће поновити исти списак за три дана. Уз то, стидљива деца или нова у групи, којој је дружење и тај позив злата вредан вероватно неће бити на списку, на пример. Штета, признаћете.

Моја порука, као човека и педагога који последице гледа и помно прати је да, уколико је могуће, до школе позивамо целу групу. Нека другарства се баш у неформалном окружењу пробуде. Стидљивој, повученој и ћутљивој деци са сваком позивницом самопоуздање расте. Учимо да будемо део тима и уважимо се међусобно.

Када деца крену у школу критеријуми избора пријатеља су јаснији и сасвим је у реду позвати 10 од 30. И сама деца полако схватају да је у реду градити свој свет и да то не подразумева негативне емоције према непозванима, нити искључење из ширег круга пријатеља.

Један пример, па обратити пажњу: дечак је пред свима, свечано, делио позивнице одабранима у школи. Тебе позивам, тебе не. И сада, после 2 године осете се последице. То се тако не ради. Након његовог великог дана и шансе да слављеник свакога “стави на своје место”, већ сутрадан освануо је дан када он више није био делилац правде, али је био одбачен од транспарентно и свечано непозваних… Школа тада има пуно посла у улози медијатора.

О томе се ради, драги одрасли. Наше је да их научимо да граде свој свет, али буду и део тима, уваже саговорника и не буду горди и некултурни.

Звучи необично, али рођендан је прилика за изградњу животног стила.
Нисам од одраслих који се са свима слажу и ценим право на избор изнад свега.

Не заборавите, то право градимо и добијамо постепено кроз живот и обавезно тек након изградње критеријума за избор и бар минималног искуства. Само тако избор има смисла.

Слављеников је један дан годишње, а поруке које шаље другарима важне су и трају много дуже. Само то немојте да превидите, па свако по свом.

Аутор: Снежана Голић, Развојни центар “Фактор”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама