У српском образовном систему питање именовања директора школа постало је један од кључних проблема који открива дубљи конфликт између стручности и политичког утицаја. На први поглед реч је о техничкој процедури, али у пракси је то процес који директно одређује квалитет управљања институцијама у којима деца проводе највећи део свог одрастања.
Шта каже закон
Према важећем Закону о основама система образовања и васпитања, директора основне школе именује министар просвете на период од четири године. Иста процедура важи и за средње школе. То је кључна чињеница која одређује све остало.
Процедура је формално јасно дефинисана: школски одбор школе организује конкурс и бира кандидата, а затим се та одлука доставља министру на сагласност. Ако министар у року од 30 дана не одбије сагласност, сматра се да је сагласност дата. Међутим, министар може и да одбије сагласност, чиме практично поништава избор школског одбора.
Правници објашњавају да је директор школе јавни функционер, што значи да њихов положај није само управно-административна позиција, већ и званично функционерско место са политичком одговорношћу. Агенција за спречавање корупције је експлицитно потврдила овај статус.
Историјат промена: Од школског одбора до министра
До 2017. године поступак је био другачији. Школски одбор је бирао директора, а оснивач установе (најчешће локална самоуправа) давао је сагласност. Министарство је имало улогу супервизора, али коначну реч о избору имао је орган који је познавао школу и њене потребе.
Законом из 2017. године ова процедура је промењена. Уведен је систем у којем министар просвете има крајњу одлуку о именовању сваког директора у свакој школи у Србији. Образложење за промену било је да министарство сноси одговорност за рад директора, али нема инструмента да утиче на његов рад или да га разреши ако школски одбор то не жели.
Заговорници промене тврдили су да овај модел постоји и у неким другим земљама и да омогућава већој контроли квалитета рада директора. Критичари су упозоравали да такав систем отвара врата политичкој подобности као критеријуму избора, посебно када се узму у обзир небројене школе широм Србије и немогућност да један човек у Београду познаје реалне прилике у свакој од њих.
Вршиоци дужности директора: Систем паралелне моћи
Важан сегмент овог система су вршиоци дужности директора. Када у школи није изабран директор, министар (или покрајински секретар у Војводини) именује вршиоца дужности на период до шест месеци. За вршиоца дужности не важи обавеза да је положио испит за директора, што је иначе обавезан услов.
У пракси се показало да вршиоци дужности често постају кандидати на наредном конкурсу за директора, а период од шест месеци се користи као период „утопљавања“ новог кандидата у колектив. Синдикати упозоравају да је вршилац дужности у незавидном положају: није изабран, али има моћ; нема мандат, али доноси одлуке; може бити смењен у сваком тренутку, па је стога политички послушнији од редовно изабраног директора.
О директору једне школе одлучује неко ко никад поред ње није ни прошао
Централизован систем доношења одлука ствара парадокс: министар који никада није био у Врању доноси коначну одлуку о томе ко ће водити основну школу у том граду. Иста особа одлучује и о школама у Новом Саду, Лесковцу, Неготину и сваком другом месту у Србији.
Овакав систем има своје разлоге: униформност стандарда, национални приступ образовању, спречавање локалних партијских притисака. Међутим, ризици су очигледни: немогуће је познавати специфичности сваког локалног окружења, динамику унутар школских колектива, потребе конкретне заједнице.
Посебно проблематичан случај су школе у мањим местима где је школа централна институција локалне заједнице. Када директора бира неко ко никада није био у том месту, не познаје људе, не разуме локалне прилике, отварају се питања о легитимности и ефикасности одлука.
Случајеви из праксе: Када систем даје малфункцију
У пракси је систем централизованог именовања директора довео до низа спорова који су нарушили рад школа и узнемирили локалне заједнице. Ево најзначајнијих случајева:
Основна школа „Светозар Милетић“, Земун (2017)
Септембар 2017. године остао је упамћен по протесту у једној од најстаријих основних школа у Београду. Министар просвете је разрешио дугогодишњег директора Мирољуба Мосуровића, који је школу водио од 2006. године и био трипут реизабран. Родитељи и ученици су блокирали почетак школске године под слоганом „Не дамо Љубу“.
Министарство је као разлоге за разрешење навело низ формалних пропуста: неадекватна стручна спрема неких запослених, број ученика у разредима изнад прописаног, непостојање плана стручног усавршавања. Међутим, родитељи и део стручне јавности тврдили су да је реч о политичкој смени, јер је директор одбијао да сарађује са локалним политичким структурама.
Директор је преминуо 2023. године, а случај је остао запамћен као пример сукоба између формалне законитости и легитимности коју пружа подршка локалне заједнице.
Основна школа „Доситеј Обрадовић“, Омољица (2023)
У јануару 2023. године Покрајински секретаријат за образовање није дао сагласност на избор Владимира Ристића за директора школе, иако је имао огромну подршку колектива и школског одбора. Уместо њега, именован је вршилац дужности.
Цело село је устало. За два дана 1.700 грађана је потписало петицију за повратак старог директора. Родитељи нису слали децу у школу. Чак је и градоначелник Панчева изјавио да је „Ристић радио добар посао“ и да му даје пуну подршку.
Под притиском, новоименована вршиоца дужности је поднела оставку, а школски одбор је вратио старог директора. Касније, у априлу 2025. године, Ристић је поново разрешен дужности, овог пута због сукоба са министарством око безбедности школе – поставио је питање неисправне хидрантне мреже, подржао колектив који није желео да ради у школи која је и доказано небезбедна. Захтевао је да се проблем реши, није желео да жмури на кршење прописа и доводи у ризик животе деце и својих колега, па је због тога врло брзо разрешен. Неколико месеци касније добио је и отказ.
Основна школа „Павле Савић“, Београд (2025)
Крајем августа 2025. године, непосредно пред почетак школске године, Министарство просвете разрешило је дугогодишњег директора Милана Крстића, који је седам година водио једну од највећих основних школа у Србији са преко 1.300 ученика. Званични разлог за смену били су административни пропусти, али чак је и само решење о разрешењу садржавало грубе грешке.
Реакција колектива, родитеља и ученика била је бурна. Првог септембра уместо наставе одржан је протест. Директор Крстић се обратио окупљеним родитељима, а колектив је у знак подршке обуставило наставу.
Министарство је прво именовало вршиоца дужности Ивану Милошевић, али она је, увидевши да готово цео колектив одлучно подржава старог директора, одмах поднела оставку
То, пак, није сметало Ненаду Тасићу, ког је на место в.д. директора Министарство просвете именовало 8. септембра 2025. Тасић је професор математике који је годину дана радио у једној београдској школи, а пре тога је био директор школе у Бујановцу. Првог дана када је Тасић дошао у школу, родитељи су му спречили улазак. Према медијским извештајима, нови директор се закључао у женски тоалет чекајући полицију да га безбедно изведе из школе.
Протест је настављан недељама. Школа је функционисала са минималним бројем ученика, јер су родитељи бојкотовали наставу.
Овај случај је посебно проблематичан јер показује све слабости система: директор је смењен непосредно пред почетак школске године, због формалних разлога који се лако могу исправити, без давања рока за отклањање пропуста; уместо њега је наметнуто лице које не познаје школу од 1.300 ученика; колектив и родитељи су потпуно игнорисани; школа није могла функционисати недељама.
Аргументи за и против централног именовања
Аргументи за централизацију
Заговорници овог система истичу да министар може да обезбеди примену јединствених стандарда квалитета у целој земљи. Када локалне структуре не желе да разреше директора који не ради добро, министар може да интервенише. Такође, централизација наводно смањује утицај локалних политичких и приватних интереса.
Постоји и аргумент да школски одбори могу бити оформљени по принципу подобности, па тако подобан одбор бира подобног директора, што ствара затворени круг клијентелизма на локалном нивоу.
Аргументи против централизације
Критичари указују на то да је немогуће да једно лице познаје прилике у преко 2.000 школа колико их постоји у Србији. Одлуке се доносе дистанциране од стварности школе, често без познавања специфичности локалне средине, односа у колективу, потреба ученика и родитеља.
Систем вршилаца дужности је посебно проблематичан јер закон не дефинише јасне критеријуме за њихов избор, што отвара простор за дискреционост и нетранспарентност. Политичка подобност постаје неформалан критеријум.
Најважније: централизовани систем НЕ елиминише политику, већ је само помера на виши ниво. Уместо локалног партијског шефа, утицај има републичко партијско руководство. Разлика је што локална заједница нема начина да се жали или да протестује против одлуке донесене на републичком нивоу.
Школа није фирма: Питање легитимности и поверења
Школа није обично предузеће и директор није обичан менаџер. Школа је место где родитељи остављају своју децу, где наставници проводе највећи део радног века, где локална заједница препознаје део свог идентитета.
Када директор нема подршку колектива и локалне заједнице, поставља се питање његове реалне моћи и легитимитета. Може ли директор кога је наметнула држава, а кога не желе ни наставници ни родитељи, стварно водити школу? Може ли таква школа бити квалитетна и безбедна средина за учење?
С друге стране, постоје и случајеви лоших директора које колектив брани из личних разлога, из навике или зато што „боље ђаво познати, него непознати“. Не може се тврдити да је сваки протест против смене директора оправдан, нити да је свака одлука школског одбора донета у најбољем интересу ученика.
Проблем је у недостатку механизама који би обезбедили и стручност и легитимност, и контролу квалитета и аутономију школе, и одговорност и независност од политичких структура.
Закључак: Између стручности и политике
Начин на који се постављају директори школа у Србији није пуко техничко питање администрације. То је одраз шире дилеме између централизације и децентрализације, између стручних критеријума и политичке подобности, између формалне законитости и друштвене легитимности.
Систем у којем министар у Београду има последњу реч о школи у Врању или Омољици јесте законит, али није нужно и легитиман. Школе у којима су наметнути директори којима колектив и заједница не верују могу формално бити исправно вођене, али нису нужно и добре школе.
Случајеви попут оних у Земуну, Омољици, Великој Плани и Ваљеву показују да систем има озбиљне слабости. Родитељи и наставници осећају да им је одузета контрола над институцијама које су део њиховог живота. Министарство тврди да примењује закон и да брине о квалитету. Али између та два става постоји празнина неповерења коју ниједна страна не успева да премости.
Док се не пронађе баланс који поштује и стручност и легитимност, и аутономију и одговорност, питање директора школа остаће хронична рана српског образовног система. Сваки нови случај спора око именовања или смене директора показује да је потребна дубља реформа, не само законских одредби, већ и начина на који разумемо улогу школе у друштву.
Јер школа није само институција државе. Школа је институција заједнице. И зато би свака одлука о њеном вођењу требало да уважи и потребе државе и потребе заједнице. Тренутно, систем то не чини довољно добро.