Многе ствари које родитељи ураде врати се као бумеранг или да "порасте" мозак

6 јула, 2016

Уколико родитељи желе да децу нечим дарују, најбоље што могу да ураде јесте да их уче да воле изазове, да их грешке интриграју, да уживају у свом труду и да наставе да уче.

učeni
Ниједан родитељ не помисли: “Питам се шта могу данас да учиним да подријем своју децу, да уништим њихов труд, да их одвратим од учења и ограничим њихова постигнућа.” Ипак, многе ствари које ураде врате се као бумеранг. Њихове корисне критике, лекције које деле, њихови методи за мотивацију често шаљу погрешну поруку.
Наиме, свака реч или поступак шаље неку поруку, говоре деци – или ученицима, или спортистима – како да размишљају о себи. Може бити порука типа трајног менталног става који каже: Имаш трајне карактеристике и ја доносим суд о њима. Или може да буде порука типа развојног менталног става која каже: Ти си особа која се развија и занима ме твој развој.
 

“Свака реч или поступак шаље неку поруку, говоре деци – или ученицима, или спортистима – како да размишљају о себи.”

Родитељи сматрају да деци могу да улију већно самопоуздање – као неки дар – хвалећи њихов интелект и таленат. То тако не иде и заправо изазива супротан ефекат. Доводи децу до сумње у себе чим је нешто тешко и чим нешто пође погрешним путем. Уколико родитељи желе да децу нечим дарују, најбоље што могу да ураде јесте да их уче да воле изазове, да их грешке интриграју, да уживају у свом труду и да наставе да уче. На тај начин њихова деца неће постати робови похвала, већ ће цео живот имати модел како да граде и поправљају своје самопоуздање.
Слање порука о процесу и развоју
Дакле, које су алтернативе похвалама талента или интелигенције? Да ли то значи да децу не треба да хвалимо с много ентузијазма када нешто одлично ураде? Треба ли да се уздржавамо у свом одушевљењу према њиховим успесима? Наравно да не. То једноставно значи да треба да се уздржавамо од одређене врсте похвала – похвала које се односе на њихову интелигенцију или таленат, или похвала које подразумевају да се поносимо њима због њихове памети или надарености, а не због рада који су уложили.
 

Можемо да их хвалимо колико год желимо због процеса оријентисаног ка развоју – ка ономе што су постигли вежбањем, учењем, истрајношћу и добрим стратегијама. Такође, можемо да се распитујемо за њихов рад тако да се види како ценимо њихов труд и одлуке.

 
“Можемо да их хвалимо колико год желимо због процеса оријентисаног ка развоју – ка ономе што су постигли вежбањем, учењем, истрајношћу и добрим стратегијама.”
„Много си учио за тест и то се види из твог напретка. Више пута си прочитао градиво, извукао си тезе и сам си себе преслишао. То је дало одличне резултате!”
„Допада ми се како си испробао разне начине да решиш тај задатак из математике док га коначно ниси решио. Покушао си и овако и онако и на крају си пронашао метод који је био прави.”
 

„Волим што си се прихватио тог изазовног пројекта из природних наука. Требаће ти много рада – да урадиш истраживање, осмислиш средства, купиш материјал и саставиш апарат. Баш ћеш много тога занимљивог да научиш!”

 
„Знам да ти је школа раније била лака и да си се осећао као најпаметнији у целом одељењу. Али истина је да заправо ниси у потпуности искористио своју памет. Драго ми је што се сада трудиш и радиш на томе да савладаш оно што ти тешко иде.”

 „Овај домаћи задатак је баш дугачак и захтеван. Дивим ти се како си се концентрисао и завршио га.”
„Тај рад из ликовног има много дивних боја. Причај ми о њима.”
„Веома су лепе мисли које си написао у овом саставу. Сад у другом светлу могу да размишљам о Шекспиру.”
„Страст коју си унео у тај концерт за клавир потпуно ме испуњава радошћу. Како си се ти осећао док си свирао?”
А шта ћемо са учеником који јесте вредно радио, али није успео?
„Допада ми се колико си труда уложио, али хајде да порадимо заједно на томе и видимо шта то не разумеш.”
„Сви ми имамо успоне и падове у учењу. Можда теби треба мало више времена да савладаш ово градиво, али ако овако наставиш, успећеш.”
 

„Свако учи на другачији начин. Хајде да заједно пронађемо који начин теби највише одговара.” (Ово може да буде посебно важно за децу са поремећајем у учењу. За њих најчешће није поента у самом залагању, већ у томе да пронађу праву стратегију.)

 
Била сам задовољна што сам недавно сазнала да је и Хаим Гинот током свог вишедеценијског рада са децом дошао до истог закључка. „Похвала не треба да се односи на квалитет дететове личности већ на залагање и постигнућа.”
Некада људи пажљиво примењују похвалу развојног типа на своју децу, али после тога покваре ствар с тим како говоре о осталима. Чула сам већ како родитељи пред својом децом кажу: „Он је рођени губитник”, „Она је прави геније”, или: „Има мозак као зрно грашка.” Када деца чују како родитељи дају овакве судове о другима, примају од њих концепт трајног менталног става. А потом и они помисле: Јесам ли ја следећи на реду?
Ово упозорење се односи и на наставнике. У једној студији ученицима смо одржали час математике зачињен са мало историје математике, тачније причама о великим математичарима. Половини ученика смо причали о математичарима као генијима који су лако дошли до својих математичких открића. Већ је то подстакло ученике да размишљају у трајном менталном ставу. Та прича им је послала поруку: Постоје људи који су рођени паметни за математику и све им лако иде. А онда долазите сви ви остали. Другој половини ученика смо причали о математичарима као особама које су заволеле математику да би на крају дошли до великих открића. Ово је ученике убацило у развојни ментални став. Порука је била: Вештине и постигнућа резултат су посвећености и залагања. Занимљиво је колико деца брзо намиришу поруке из наших безазлених прича.
“Какву поруку шаљемо када деци кажемо: „Браво, брзо си то урадио”, или: „Види, ниси направио ниједну грешку”? Говоримо им да ценимо брзину и савршенство. Брзина и савршенство су непријатељи отежаног учења”
Још нешто у вези са похвалом. Какву поруку шаљемо када деци кажемо: „Браво, брзо си то урадио”, или: „Види, ниси направио ниједну грешку”? Говоримо им да ценимо брзину и савршенство. Брзина и савршенство су непријатељи отежаног учења: „Ако мислиш да сам паметан када брзо и савршено радим, боље би било да не прихватам ништа тешко.” Дакле шта би требало да кажемо када деца заврше задатак – на пример проблем из математике – брзо и без грешке? Да ли да им ускратимо похвалу коју су заслужили? Да. Када се то догоди, ја кажем: „Опа, мислим да је ово било прелако. Извини што сам ти одузимала време. Хајде да урадимо неки задатак из ког можеш нешто да научиш!”

ucenje-novih-reci

Разуверавање деце
Шта да учинимо како би се деца осећала сигурно пре теста или наступа? И ту важи исти принцип. Уверавање деце у њихову интелигенцију или таленат враћа се као бумеранг. Само ће се више плашити да не погреше.Кристина је била заиста бистра гимназијалка која је, на своју срамоту, лоше пролазила на тестовима. Увек је учила, увек је знала градиво, али сваки пут када би имала тест, толико се спетљала да јој се мозак заблокирао. Њене оцене су трпеле. Професори су се разочарали у њу. Разочарала је родитеље. А све је постајало горе како се приближавао пријемни испит за колеџ на који је толико желела да се упише.

“Уверавање деце у њихову интелигенцију или таленат враћа се као бумеранг. Само ће се више плашити да не погреше.”

Вече пред сваки тест њени родитељи, видевши колико је растрзана, покушавали су да јој подигну самопоуздање. „Види, ти знаш колико си паметна и ми знамо колико си паметна. Добро ћеш урадити, престани да се бринеш.”Подржавали су је колико год су умели, али су јој још више подизали улог. Шта су могли да кажу уместо тога?
„Мора да је ужасан осећај када знаш да те сви оцењују и да не можеш да покажеш све што знаш. Треба да будеш уверена да те ми не оцењујемо. Важно нам је твоје учење и знамо да си вредно научила шта је требало. Поносни смо што си упорна и што учиш.”
Поруке о неуспеху
Требало би да нам је најмањи проблем хвалити нечији успех, зар не? Рекло би се да је неуспех много деликатнија ствар. Деца се већ можда осећају обесхрабрена и рањива. Погледајмо сада какве поруке могу родитељи да шаљу у тренуцима неуспеха.
Деветогодишња Елизабет била је на путу на прво такмичење из гимнастике. Тако висока и танка, савитљива и пуна енергије, била је као створена за гимнастику и још је и волела тај спорт. Наравно, била је мало нервозна због такмичења, али била је добра гимнастичарка и била је сигурна да ће добро проћи. Чак је размишљала о идеалном месту где би окачила медаљу коју ће освојити.
У првој дисциплини, вежбама на партеру, Елизабет је наступила прва. Мада је лепо извела вежбе, оцене су после првих неколико девојчица промениле ситуацију и она је изгубила. Елизабет је такође била одлична и у другим дисциплинама, али не и довољно добра да победи. До краја такмичарског дана није добила нити једну медаљу и била је очајна.
Шта бисте урадили да сте Елизабетини родитељи?
1. Рекли јој да ви сматрате да је она најбоља.
2. Рекли јој да је неправедно остала без медаље.
3. Уверавали је да гимнастика и није толико важна.
4. Рекли јој да је способна и да ће следећи пут свакако победити.
5. Рекли јој да није заслужила да победи.
У нашем друштву постоји снажна порука о томе како да подигнемо дечје самопоуздање, а главни део те поруке јесте: Заштити их од неуспеха! Док тај савет може да им привремено помогне и олакша разочарање, на дуже стазе може бити штетно. Зашто?

“У нашем друштву постоји снажна порука о томе како да подигнемо дечје самопоуздање, а главни део те поруке јесте: Заштити их од неуспеха! Док тај савет може да им привремено помогне и олакша разочарање, на дуже стазе може бити штетно.”

Погледајмо пет могућих реакција са тачке менталног става – и ослушкујте поруке:Прва реакција (ви сматрате да је она најбоља) у основи је неискрена. Није била најбоља – ви то знате, а зна и она. Не нуди јој се рецепт како да превазиђе стање нити да се побољша.
Друга реакција (да је неправедно остала без медаље) кривицу приписује другоме, док је заправо проблем углавном у њеном наступу, а не у судијама. Желите ли да одрасте вечито кривећи друге за своје недостатке?
Трећа реакција (уверавати је да гимнастика и није толико важна) учи дете да обезвређује нешто ако не успе из првог покушаја. Да ли заиста желите овакву поруку да пошаљете?

Четврта реакција (да је способна) могла би да буде најопаснија од свих. Да ли вас способност аутоматски води тамо где желите да стигнете? Ако Елизабет није победила на овом такмичењу, зашто би победила на следећем?
Последња опција (рећи јој да није заслужила да победи) у датим околностима делује сурово. И наравно, не бисте јој рекли баш тако. Али то јесте мање-више оно што јој је отац са развојним менталним ставом рекао.
Ево шта јој је дословце рекао: „Елизабет, знам како се осећаш. Велико је разочарање што си толика очекивала и пружала све од себе али ниси победила. Али да знаш, још увек ниси заслужила победу. Било је много девојчица које тренирају гимнастику дуже од тебе и које су много вредније вежбале. Ако је ово заиста то што желиш, мораш много и да се потрудиш.”
Такође јој је дао до знања да ако жели да се бави гимнастиком само ради забаве, то је у реду. Али ако жели да се истакне на такмичењима, потребно је много више вежбати.
Елизабет је овај савет озбиљно схватила, проводећи много више времена у сали вежбајући и усавршавајући своје наступе, поготово оне у којима је била најслабија. На следећем такмичењу било је осамдесет девојчица из целог региона. Елизабет је добила пет медаља за појединачне дисциплине и постала је шампионка у укупном пласману, носећи кући један огроман пехар као трофеј. До данас јој се соба толико напунила одличјима да јој се зидови једва и виде.
У суштини, отац не само што јој је рекао истину већ јој је и указао на то како да учи из својих грешака и да чини све што треба да би успела у будућности. Он је дубоко саосећао са њеним разочарањем, али није јој дао лажно самопоуздање које би је касније само одвело у још нека разочарања.
Разговарала сам са многим другим тренерима и увек ме питају: „Шта се десило са спортистима који се могу добро тренирати? Где су они нестали?” Многи тренери се жале да када својим спортистима дају корективне повратне информације, спортисти се буне да им се подрива самопоуздање, па понекад позову кући и жале се својим родитељима. Чини се да би желели тренера који ће им једноставно говорити колико су талентовани и да на томе све и остане.

“Многи тренери се жале да када својим спортистима дају корективне повратне информације, спортисти се буне да им се подрива самопоуздање, па понекад позову кући и жале се својим родитељима.”

Тренери кажу да у стара добра времена после меча у нижој лиги или дечје фудбалске утакмице, родитељи би на путу до куће коментарисали и анализирали игру и давали корисне савете. Сада на путу до куће, како они кажу, родитељи сасипају кривицу у тонама по тренерима и судијама због дететовог лошег наступа или због изгубљене утакмице. Не желе да подривају дететово самопоуздање тиме што ће њега окривити.Али као у Елизабетином примеру, деци је потребна искрена и конструктивна повратна информација. Ако су деца „заштићена” од тога, неће добро учити. Доживеће савете, тренирање и повратне информације као негативне и подривајуће. Уздржавање од конструктивне критике не помаже дететовом самопоуздању, али свакако штети његовој будућности

Конструктивна критика: још мало о порукама о неуспеху
Често чујемо термин конструктивна критика. Али зар не мисли свако да су све критике које упућује свом детету конструктивне? Зашто би неко давао критику а да не мисли да је корисна? Међутим, много тога уопште није од помоћи већ је критика пуно замерки према детету. Бити конструктиван значи помоћи детету да нешто поправи, да направи нешто боље или да нешто боље уради.Били је на брзину урадио домаћи задатак, прескочивши неколико питања, а на нека је дао кратке, немарне одговоре. Отац му је побеснео због тога. „Ти ово називаш домаћим задатком? Зар никад не можеш ништа да урадиш како треба? Ил’ си глуп ил’ си неодговоран. Шта си?” Ова повратна информација је истовремено доводила у питање дететову интелигенцију и карактер и подразумевала да су недостаци трајни.
“Много тога уопште није од помоћи већ је критика пуна замерки према детету. Бити конструктиван значи помоћи детету да нешто поправи, да направи нешто боље или да нешто боље уради.”
Како је тата требало да изрази своје незадовољство и разочарење а да не масакрира дететове квалитете? Ево неколико могућности.„Сине, стварно ме љути када не урадиш цео задатак. Када мислиш да ћеш га завршити?”
„Сине, има ли нешто што ниси разумео у задатку? Хоћеш да га заједно погледамо?”
„Сине, тужан сам када видим да пропушташ прилику за учење. Можеш ли да смислиш начин како то да урадиш а да ти помогне да што више научиш?”
„Сине, ово изгледа као страшно досадан задатак. У потпуности те разумем. Имаш ли неку идеју како да га учиниш занимљивијим”, или: „Хајде да смислимо како да смањимо муке а да ипак урадимо то како треба. Имаш ли идеју?”
„Сине, сећаш ли се када сам ти рекао како на досадним стварима учимо да се концентришемо? Овај задатак је прави изазов за то. За ово ће ти требати сва твоја концентрација. Хајде да видимо да ли можеш да се концентришеш током целог овог задатка.”
Некада деца сама себе критикују и етикетирају. Гинот нам прича о четрнаестогодишњем Филипу који је помагао оцу и случајно просуо ексере по поду.3 Погледао је оца са осећањем кривице.
Филип: Јао, како сам неспретан!
Отац: То се не каже када проспеш ексере.
Филип: А шта се каже?
Отац: Каже се: „Просуо сам ексере – покупићу их.”
Филип: Само то?
Отац: Само то!
Филип: Хвала, тата.

Одломак из књиге “Ментални став: Нова психологија успешности”
Аутор: Керол ДвекИздавач: Психополис, Нови Сад

Извор: detinjarije.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама