Време и простор резервисани за читање су од пресудног значаја да ученик чита из задовољства. Због тога, Центар за учење и читање обилује полицама препуних књига (мање-више око 20 књига по ученику), као и фотељама и великим јастуцима где ученици могу да се сместе да читају
Ненси Атвел се већ 40 година води максимом да се читалачке навике стичу и настају у учионици, а да се консолидују код куће. Kао професорка и творац Центра за учење и читање(Center for Teaching&Learning, CTL) у Мејну, САД, постигла је да њени ученици седмог и осмог разреда (еквивалент првог и другог разреда гимназије) читају у просеку 40 књига годишње (док је државни просек око 10 књига). И то чине из задовољства, преноси портал Diz Que Diz.
„Kључ је у томе да сами ученици одлучују шта желе да читају“, објашњава Атвелова у видеу где представља своју кандидатуру за Награду Глобалног Учитеља (Global Teacher Prize), Нобела за учитеље, коју је освојила 2015. године.
Да би се то постигло, било би идеално да постоји довољно богата понуда књига која би обухватила све теме које интересују ученике. „Моји ученици могу прочитати од 30 до 100 књига годишње. Просто их ,гутају’, јер је библиотека у учионици пуна занимљивих прича, јер имају довољно времена да сваки дан читају у школи и јер верујем да настављају да читају и код куће, сваке вечери“, рекла је Атвелова за један чланак из 2010. године.
Време и простор резервисани за читање су од пресудног значаја да ученик чита из задовољства. Због тога, Центар за учење и читање обилује полицама препуних књига (мање-више око 20 књига по ученику), као и фотељама и великим јастуцима где ученици могу да се сместе да читају.
Васпитач својим радом прати младог читаоца. То подразумева да га слуша док чита наглас, учи га да наглашава реченице или му објашњава значење речи које не разуме. Рад са учеником се наставља и након самог читања. Тада се ученик охрабрује да разговара о ономе што је прочитао, чак и да пише о томе. Писма професорима, у којима ученици дају своје мишљење о књизи, говоре о значењу које та књига има за њих итд., представљају уобичајену праксу у Центру.
Ту се практикује индивидуално и редовно праћење напретка ученика, које се много разликује од уобичајених начина провере знања, резимеа, контролних или усмених презентација након читања књиге. Овакви начини провере знања, према мишљењу Атвелове, не доприносе много са становишта учења. Осим тога, не доприносе ни томе да читалац пронађе своју читалачку зону (Reading Zone), односно фазу која долази када се читалац поптуно унесе у штиво. Читалачка Зона је и назив једне њене књиге, у којој објашњава своју методологију другим професорима.
Атвелова каже да су је четири деценије искуства научиле да се њен посао састоји из „читања, уживања и препоручивања младалачке књижевности омладини коју подучавам“. Једна од главних тачака њеног метода (али не и једина) јесу листе препорука за читање које су саставили сами ученици.
Међу њеним ученицима има читалаца разних нивоа, „од дислексичара, па до брзих читалаца и префињених књижевних критичара“. Али сви они, уверава Атвелова, имају заједничку црту. „Воле књиге. Проналазе своја интересовања, потребе, борбе и снове у причама које се налазе у њиховој библиотеци“. Иако је за професорку најважниј утицај читања на емпатију (нешто што је било тема више истраживања), „они се сусрећу са младалачким интересовањима, потребама, борбама и сновима који се разликују од њхових. У критичком окружењу уче о различитости људских искустава и почињу да схватају шта њих интересује као и шта би могли да се усуде да постану“.
Пише: Хема Лосано / Превод: Наталија Стојанкић
Извор: Недељник