Овај текст пишем у знак подршке свим дивним учитељицама и учитељима који свој посао раде предано, уз много љубави, често далеко изнад граница на које их професија обавезује. Пишем га и у знак осуде оних који свој нерад камуфлирају шлихтањем директорима, док своје место не чувају добрим резултатима рада, већ подметањем ноге онима који раде боље од њих. И као апел родитељима будућих првака да, ако већ бирају код кога ће им деца ићи, покушају да добију информације од родитеља садашњих ђака и ни од кога другог.
И на крају, пишем га и као опомену директорима који муљају, понашају се као да су газде Јуре, а не директори школа, који се не баве својим послом, али су успешни у бављењу најнижим, и по просвету понижавајућим и сумњивим радњама. Боље би им било да воде рачуна о квалитету наставе и да им једино то буде свето.
Прво желим да кажем да дубоко верујем у то да су учитељи најважнији део просвете. Важнији су од предметних наставника у основној и средњој школи. Учитељ је тај који формира ученика. Он од детета прави ђака. Не само да га описмењава, већ ради са њим на стварању радних навика, развијању односа према учењу, радозналости, знању. Учи га да поставља питања, да размишља. Васпитава га много више од свих нас осталих у образовном процесу. Зато мислим да је њихов посао најодговорнији и најтежи. Не бих имала ништа против да им и плата буде већа од наше.
С обзиром на одговорност коју овај позив носи, у идеалном свету би учитељске факултете уписивали најбољи ђаци и најбољи људи. То није позив за који је довољан факултет. То је позив за који треба да будеш човек достојан тога да деци будеш узор, а бићеш им, какав год да си учитељ, јер дете обично не упозна друге учитеље. Познаје само свог.
Пад наталитета и економска миграција довели су до тога да се у многим школама како знају и умеју довијају да имају довољно првака за формирање одељења. Некада сам мислила да се то довијање састоји у добром маркетингу, који предводе директор школе, стручна служба и учитељи који се спремају да од септембра добију нову генерацију. Мислила сам да се довијање састоји из одлазака у вртиће, састанака са родитељима предшколаца, дана отворених врата када предшколци могу да се упознају са будућом школом. Мислила сам да учитељи дивно сарађују на том послу, док се подршка руководства школе подразумева.
Класична идеализована слика школе.
Наивна, признајем.
У међувремену сам сазнала да постоје фиктивни ученици, који се уписују у први разред без комплетне документације, који никада не постану стварни ученици тих школа. Сазнала сам и да се са истуреним одељењима манипулише на све расположиве начине. Ђаци тих одељења се уписују и у матичне школе, фингира се број уписаних да би се задржао број одељења и сачувала радна места.
Сазнала сам, међутим, да има и школа у којима је ратно стање, а у љубави и рату све је дозвољено, беше? Ту се борба одвија између самих учитеља, а нарочито се захухтала ових дана, јер је недавно почео упис првака у школе. Колико год да разумем страх од губитка одељења, што код учитеља значи губитак целе норме, не могу да разумем и прихватим да су учитељи, они који би требало да су најбољи међу свим просветним радницима, стигли до нивоа активности које се не срећу ни у борби око тезге на вашару. Има их који ни од чега не презају.
Сазнала сам и да су у процес намицања броја првака понегде укључене васпитачице. Тачно се зна која за коју основну школу „ради“. Индустријска шпијунажа, малтене! Регрутовани сарадници! Да ли је у реду, да ли је колегијално, да ли је етички – зар је битно? Развио се читав бизнис. „Договориш“ се са васпитачицом да агитује код родитеља баш за тебе, а родитељи верују васпитачицама. Шта све тај „договор“ укључује, срамота ме је и да напишем.
У целој причи највише страдају они који су мирни, који ни сањали нису да им осим посвећеног и квалитетног рада може требати и читава ратна стратегија да би добили одељење. Они се не сналазе у тој спрези директора, стручне службе, регрутованих васпитачица. Они и даље мисле да је најважније да буду сјајни учитељи. И баш такви ових дана пролазе кроз пакао. Под најненормалнијим изговорима им се наговештава прелазак у продужени боравак, одузимање одељења. Небитни су сви њихови успеси и успеси њихових садашњих и бивших ђака, све активности које им нису биле део решења о четрдесеточасовној радној недељи – приредбе, радионице, такмичења, украшавање читаве школе, школског дворишта, промоција школе у медијима – све је небитно. Нису се снашли. Нису знали коме да се додворе, где да агитују. Мислили су да њихов рад говори довољно речито и гласно. Нису рачунали са свим подлостима са којима се ових дана сусрећу.
Волела бих да имам неку идеју о томе како се овој појави може стати на пут. Немам је.
Знам само да ће за просвету бити огромна штета ако се сјајни учитељи повуку и у свом несналажењу извуку дебљи крај.
Ово је доба које не иде на руку најбољима.
Ово је доба када неквалитет побеђује свуда.
Најмање је важно како радиш.
И оно мало механизама за утврђивање квалитета рада тумачи се на вољу директора.
Посвећени директор од своје школе прави дивно место за рад и учење.
Директор који је изгубио компас и не схвата да ће временом изгубити све ђаке.
Чему ли се надамо, питам се по ко зна који пут.
Извор: klotfrket.com