1 – nedovoljan 2 – dovoljan 3 – dobar 4 – vrlo dobar 5 – odličan
Opisi ocena su realno postavljeni, osnovano verujem u to.
Ocena 4 je, za moj pojam, vrlo dobra (super) ocena, trojka je ok, ali nam poručuje – verovatno se prave „rupe u znanju“- pazi!
Petica je WOOOW i nikad se ne podrzumeva. Niz petica sa zvezdom znaju da me uplaše, kao i dvojke i jedinice. Tu se moje lampice pale, nekad bez razloga, ali često tu ima posla.
Citiraću moju mentorku: „Za dete koje do 3. razreda ne dobije ocenu 4 organizuj dvojku iz muzičkog, fizičkog ili likovnog u dogovoru sa roditeljima, kako bi dete dobilo potvrdu da je voljeno, prihvaćeno i cenjeno i u tom slučaju. U suprotom, identifikovaće se sa peticama i preceniće ih.“
Maltretirati decu i izolovati iz društva, zabraniti treninge i rođendane, da bi učili za 5 od jutra do sutra, je ugrožavanje osnovnih prava deteta da se svestrano razvija, igra i bude dete.
Jednaki je to greh, kao kada detetu koje želi da uči i saznaje oduzmemo to pravo.
Da je neko Zdravka Čolića terao da bude programer, moju divnu i srećnu frizerku da bude inženjer, mene da budem ekonomista i da manje pričam, počinio bi veliki greh. Često se setim električara na Spensu koji je završio medicinu, moje omiljene novinarke koja je završila Elektrotehnički fakultet… bolje je ikad pronaći sebe, nego nikad, bravo za njih i veliko „Uaaa“ za one koji su ih na trnovit put naterali.
Juče je u jednoj FB grupi osvanulo pitanje :“Šta zamerate svojoj majci?“. Iako znam podosta porodičnih peripetija, ostala sam zaleđena nad puno komentara koji se vrte oko reči „Sve“. Mamine ambicije, mamina očekivanja, strogoća, kruti stavovi… mnogima su obojili detinjstvo jače od njenih zagrljaja, kolača i podrške. Naježilo me: Hvala Bogu, pokojna je – sad je sve u redu. Pa treba li vam to treba u životu? Znate li koliko dece je izvršilo samoubistvo zbog ocena?
Pa dobro, ko onda treba da ima petice?
Dete koje je efikasno – pre svega. Visok nivo koncentracije, razvijena sitna motorika, brzina u radu plus/minus darovitost. Takvo dete i kada nema dovoljno volje trebalo bi „forsirati“ ka vrhunskim rezultatima, jer ipak ostaje puno slobodnog vremena za sticanje kontakata, druženje, zadovoljavanje ličnih interesovanja, spavanje, gledanje u plafon…
Kapacitet diktira, a ne ambicije, ali ni hedonizam.
Dugo sam se bavila profesionalnom orijentacijom kroz akciju „Saznaj više – izaberi bolje“. Jednom prilikom ugostili smo studentkinju iz Amerike. Prenela nam je da se tamo bar jednom nedeljno priča o važnosti kontakata i umrežavanja. To je bar jednako važno koliko i odličan uspeh, ako ne i važnije za većinu profesija, pa i samo zaposlenje. Idemo korak dalje. Danas poznavanje dva ili tri strana jezika pobeđuje prosek na konkursima za posao, jake preporuke uz biografiju, iskustvo… Prosek je tu samo jedna u moru važnih informacija o kandidatima. Trema na intrvjuu za posao zna da sruši kulu građenu na „štrebanju“. Vozačka dozvola, INFORMATIČKA PISMENOST (velikim slovima), pa i šarm, kultura oblačenja, ponašanja i izražavanja, realna očekivanja… ponekad imaju veću težinu od tog broja koji označava koliko ste u školi bubali. Mislite o tome na vreme.
Đak generacije koji je želeo da upiše Pravni fakultet dobio je priliku da u školi bude domaćin sudiji, advokatu i pravniku koji su nam dolazili u goste. Zaprepastio me pitanjem: „Da li je to obavezno?“. Propustio je jedan od svojih „vozova“.
Jedan srednjoškolac, po želji oca, upisao je smer za nadarene učenike u matematičkoj gimnaziji i jeo kocke za supu kako bi se razboleo da ne bi išao u školu. I razboleo se, ozbiljno.
Okrenite se u svetu odraslih oko sebe. Ko je srećan, veseo i zadovoljan?
Onaj kome je udobno u svojoj koži, privatnoj i profesionalnoj.
Bankovni račun i status u društvu donose benefite, ali ne nužno i sreću.
I najvažnije: nastavnica Mira misli da Bog zna za 5, ona za 4, a đaci za manje, a Jelena nikada ne daje deci manje od trojke. Sudbina deli karte i ne zna se ko će biti Mirin a ko Jelenin đak.
Gradivo koje se uči/obnavlja za prijemni ispit je osnova opšte kulture i višestruko je važno temeljno i kvalitetno se pripremiti, pored samih bodova. Pre izbora profesije pokušajte da nađete način da vaše dete porazgovara sa zadovoljnim predstavnikom struke koja ga interesuje i poseti njihovo radno mesto.
Neka svaka ptica svome jatu leti. Vrabac bi se mučio sa orlovima, a sa drugim vrapčićima deluje kao srećna ptica.
Autor: Snežana Golić, pedagog i koordinator Razvojnog centra „Faktor“
na primer – ja nisam mogla da postanem ono sta sam zelela jer nisam imala ni dovoljan broj bodova ni podrsku ukucana u skoli. Bila sam odlicna celo skolovanje ali sustinske predmete nisam mogla da izvucem dovoljno. Ni privatne casove. Ni nekoga da primeti problem sa koncentracijom. Ni moju adolescentnu depresiju, ni kasnije panicne napade.
Svojoj majci zameram jer me je rodila kao parce mesa i na taj nacin gajila – tovila, tukla, ogranicavala i emotivno sakatila. Svom ocu zameram jer je ozenio zenu bolesnicu i zbog toga stalno bio na terenu i van kuce.
danas morate zapeti od prvog osnovne. i onda sagledati realno kapacitete i zadovoljenje svog deteta. Greh je da dete ima kapacitete da postane novi Tesla a da je roditelj citajuci ovaj clanak poverovao da je ok da postane frizer ili elektricar. I to je za ljude NARAVNO ali treba poznavati svoje dete.
Moje dete sve ima 5.petice i nikada nije dobila 4.cetvorku i bila je na sva takmicenja i ima sve diplome👌