Пита ме један рођак:
– Знаш ли Нену?
Одмахујем главом немоћна да се одупрем логореји око славског стола.
– Не знаш?! То је жена! Отерали је из две куће. Није могла да роди, а она се уда по трећи пут. Родила двоје! А он лудак. Она целу кућу држи. И очевину сачувала. Гази ко ‘ајдук.
Наставак приче не слушам јер ће ме свака наредна реченица довести у стање агресивног контранапада. Зато што знам хиљаду Нена о којима се причају бајке. Оне служе као концепт неког примитивног схватања еманципације где жена доказује своју моћ теглећи јарам уз свеприсутно одобравање и аплауз публике.
Ту се сетим и једне удовице Мире. Она се дружи искључиво са женама. Мушкарац јој у кућу улази само у присуству других људи. Последњи пут се офарбала после мужевљеве смрти, али кад је комшиница у шали питала за кога се удешава, престала је и то да ради. Иначе, весела је, разговорљива, пуна енергије. Само се боји да неки лош глас не поквари слику коју њена деца имају о њој. Син јој то никада не би опростио. Тако се она жива сахранила као робиња уз свог владара.
Колико још оваквих жена знам! Нису оне ликови из прошлости. Не. Оне живе међу нама, данас, када на све стране слушамо о борби за права жена, када мислимо да је то готово остварено јер се крећемо у уском кругу нама сличних. Кренимо само мало даље, загребимо дубље и стићи ћемо у свет који се ментално није померио са почетка претходног века. И тако, као и у сваком сегменту овог нашег друштва, наилазимо на једну болну дихотомију која гута своје жртве јер, чини ми се, из ње потиче ово силно насиље које се над женама чини. Остаци прошлости, васпитање чврстог патријархалног корпуса, према слободи еманципације. Муж као центар, судбина и стуб породице, онај који се слуша и који о свему одлучује, према женама које живе свој независни живот јер су научене у међувремену како на то имају право. А свако несагласје доводи до сукоба.
Код нас свет признаје само две категорије жена: жену мученицу (шта ће јадна кад мора) и вамп диву. Средини налази мане, јер, или није довољно вредна и скромна, или није довољно лепа. Вредну и скромну сажаљевају, а вамп им је толико недостижна да јој све опраштају. Тако сажаљење постаје највиши домет којим друштво награђује жену, све преко тога, изазива завист, подсмех и злураде коментаре.
Наша обична жена се васпитава на Мионама и Мајци Југовића. Она мора да трпи, да се бори и одриче, да живи упркос свему. Она жали у ходу, модрице подразумева, савете прихвата, не гледа у очи, руке су јој увек заузете. Она рађа херојски, ћутећи, а рађа послушне кћери и Обилиће. Све што се из овог портрета отме, достојно је презира.
Зато свака од нас има потребу да се преиспитује и правда јер носимо на леђима, свесно или несвесно, тег традиционалног. Поричемо га, бришемо и гурамо, али он постоји. Само дисциплином, образовањем, дубоким уверењем и неодустајањем остајемо целе и своје. Јер… ја нећу кћер са главом без језика. Хоћу лајавицу са вишком речи, са вишком идеја. Нећу Обилића. Хоћу занесеног за песму, за науку, за лепоту вихора који подигне нека глокна. Хоћу живот, а не жртвовање.