Већина гимназија у Београду и даље је у потпуној обустави наставе, а судећи по томе да су блокаде ученичке, те да је у чак четири школе реч о 24-часовним дежурствима, не делује да ће се ствари тако брзо и лако променити.
У многим другим градовима такође су средње школе у блокади. Тим поводом, те поводом разлога због којих не желе да од својих циљева одустану, колектив Филолошке гимназије у обустави упутио је писмо својим колегама у Петој гимназији. Садржај тог писма преносимо у целости.
”У неспокојним данима засипаним агресијом размаскираних бахатости, тешко је човеку и да прими, а камоли да критички и емоционално обради све нијансе манипулација, узурпација, несавесних подвала и беспризорних поступања које, сразмерно испумпаном легитимитету власти, та иста власт и њени прислужници испумпавају по нама.
У времену палих надстрешница, пропалих људскости уобручених капуљачама и маскама („Црни су им коњи, црни коњаници”), у месецима наоштрених палица, окрвављених хауба, разјапљених екрана из чијих чељусти бљују наслађивања због ефикасне учинковитости звучног топа (или тог нечег), у пролећу у којем цвеће Пионирског парка треба да се промоли кроз смеће којим су га заливали „узор ћаци и ћацијевци”, у пролећној Србији у којој нас убеђују да су камаре каменица пожељни дизајн жардињера (а ми неосвешћени не желимо да прихватимо трасирани тренд), у пролећу које и даље покушавају да олињају својим лажима, силом, насиљем и бестидношћу, тешко је подупрети, па чак и сагледати сваки зрак који сејачи извитоперених истина покушавају да сломе и подјарме.
Ипак, сви ови зраци који су се зимус промолили, сада се вијоре као топли дашак смисла и стегоноше спасења. Попут Попиног маслачка, клијају кроз пукотине заблиндираних коруптивних дилова, млазева лажи, кроз однељуђене-разљућене, кроз црнило претњи, отимачина и понижавања.
Доказују да Попин маслачак може да порасте макар колико Дучићеви сунцокрети ‒ да један зрачак светлости уме и да обасјава и да осветљава и да расветљава.
Многе су се искре извиле у светлост протеклих месеци. Обасјали су нас студенти, средњошколци, професори, пензионери, родитељи ђака, пољопривредници, грађани ‒ непоткупљиви, слободољубиви, људолики, гладни правде, жељни своје државе, отете химне и заставе, а ипак милолики. Догодили су нам се људи ‒ окичмењени, усправљени, солидарни, нежни и одважни. Догодила нам се прича вредна човека и десили су нам се људи ‒ вредни приче.
Па да се подсетимо једне такве. Кратке приче о нашим добрим комшијама: ђацима, професорима и родитељима Пете београдске гимназије који већ недељама одолевају пред сумњивим наумима и злонамерним насртајима недостојних да им преотму кућу и разбаштине традицију. Кућу која је данас чиста слика оног отрежњујућег стиха што нам поручује да је „светлости једна зрака мера и цена свију ствари”.
Та светлост која није утрнула под надстрешницом естрадних концепата какве су јој надлежници наменили, данас прераста у штит свих српских школа и постаје мера ‒ њиховог опстанка или неповратног урањања у мрак.
После 120 година подучавања и учења у духу светосавско-доситејевске традиције, неко је помислио да би Пета београдска могла да постане писта за брендирана имена изасланика владајуће клике и упориште њиховог виђења образовања по сили, по намету, по репресији, по устоличавању прве главе куће којој скоро сви укућани окрећу леђа, не желећи да постану заморчићи намењеног нам новог школског поретка.
Ни Десанка Максимовић, ни Мага Магазиновић, ни Надежда Петровић, својим професорским узиђивањем у колективни дух Пете београдске гимназије извесно нису подизале школу чије би директорско лице икада смело да буде саучесник у естрадизацији образовања или прислужни, меки саговорник властодржачко-медијске машинерије која се неистинама обрушава на достојанство професора и ђака.
Први човек сваке школе, у систему у којем се школа не разуме као политичка, страначка или естрадна прћија, требало би да буде заступник, бранилац и чувар оног драгоценог семена из којег су деценијама ницали тако посебни и толико драгоцени ђачки плодови.
А да би такво семе умео да понегује, и сам би требало да буде од истога соја. Не може се коровом плевити столетна њива-рађалица умља. Биће да ће бити обратно. Петогимназијски изданци искорениће коров који би да их покори.
Драги наши пријатељи, колегинице и колеге, поносити професори Пете београдске, у дану када су покушали да вас искроје по својим модлама и шнитовима, показали сте им да за ваше габарите немају довољно штофа! Устали сте и прошли кроз аплауз својих ђака. Ми смо то гледали на мрежама.
Само, не знамо да ли сте ви и ваши ђаци успели да видите и чујете наше аплаузе из свих учионица и школа које сте тим чином обасјали и усправили. Зато их овако јавно исписујемо, подсећајући (више нас него вас) да је данас Пета београдска гимназија прва линија одбране образовно-васпитног достојанства Србије и онај зрачак просветитељског светла који дамарима професорских идеала морамо удружено распламсавати.
С љубављу и поштовањем, Наставни колектив професора у обустави Филолошке гимназије: двапут у прошлости ваши подстанари, у садашњости ‒ одани саборци