Колико ли је оваквих девојака, дискретних хероја које не примећујемо?

11 јуна, 2016

Пекара Трпковић у радно време. Гужва и најбољи бурек на свету.

Она је млада, рецимо друга година факултета. Има лепу карирану кошуљу, фармерке и старке, косу јутрос опрану, лепе зубе и насмејане очи. Прототип „фине студенткиње из провинције, која је већ на првом кораку у Балканској улици морала постати велика и дорасла и озбиљна и одговорна и сналажљива, јер је лепо васпитана и на озбиљном породичном подухвату, на студијама, том луксузу због кога се цела породица жртвовала и од које се то једноставно и очекује“.

trpkovicПоред ње је човек, око 55 година, низак, сед, са брковима пожутелим од дувана, прастарим панталонама, ципелама из Трста. Манекен радника једне од оних фабрика за које чујемо на телевизији када њихови синдикати блокирају неку пругу или аутопут. Нервозан и очигледно на месту ком не припада, неснађен у гужви и напетости. И Србији. И двехиљадитим…

Изгледа као отац који је дошао да посети ћерку на студијама у Београду, да види где и како живи, да буде мало поносан и да има шта да прича следећих два месеца на кафи на послу.

Ћерка доноси тањир са буреком за ћалета и стају тик поред мене. Она једе неки мали кроасан (па њој, уосталом, и не треба пуно).
Изговара „е сад ћеш да видиш шта је бурек. О томе сам ти причала, тајо“.
И онда…

Креће отимање. Она покушава да му убаци кусур од пар жутих и зелених новчаница у џеп. Он је оштар у неприхватању.

„Нека нека, имам ја још од стипендије, теби треба више…“ изговара ћерка.

Отац се брецну. Годинама увежбано достојанство и дозвољени минус се сукобише у трену у његовој глави и он поклекну и прихвати позамашну позајмицу. Од сто и нешто динара.

Једу ћутке. Заједно су. Уживају.

„Кад ти полази аутобус?“

„У 10.”

„Супер, стижемо опуштено. Много ми је драго да си био. Хвала ти. Чим прође јунски рок ето ме кући.“

Колико ли је оваквих девојака тренутно на привременом боравку у Београду? Дискретних хероја, скромних, исправних и добрих. Загледаних у будућност коју сада стварају својим свакодневним одрицањем и трудом.

Колико ли је родитеља по оним заборављеним градовима по Србији, сиромашних и пристојних, ускраћених за свако задовољство зарад будућности своје деце. И зато што је то код нас тако нормално, јер побогу имају студента.

Мислим се…

Ко ли ће се усрећити с њом?

Која фирма, суд или болница?

Ко ли ће бити срећан да је сретне, и паметан да се одмах заљуби и да је не пушта ни за какав шљаштећи-хипнотишући-привлачећи силикон, хијалурон или шминку?

Коме ли ће она родити неке нове студенте, које ће исправно васпитати, научити вредностима, поносу и испратити у бели свет?
Због којих ће се и она свега одрећи, за неких 20 година…

Сигуран сам да ће доћи време да овакви људи буду срећни. Једноставно мора бити тако. Мора једном кренути.

Прочитах скоро да ови из Трпковића шаљу понекад залеђене тепсије авионом у Ванкувер или Сиднеј, жељној дијаспори која не пита за цену за тај стари познати осећај на непцима и повратак у младост, успомене и безрбижност.

Ко зна где ће се јести. Породица је важна, меридијан није.

Др Владимир Ђурић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


6 коментара на "Колико ли је оваквих девојака, дискретних хероја које не примећујемо?

  1. Snežana каже:

    Čitam vas tekst i suze same krenuše….valjda sam se setila svog oca…pa toga da sam i ja bila student,doduše beogradski, ali u mnogim situacijama ravnopravan sa ostalima koji su dolazili u ovaj naš divni grad.Sad shvatam da su povremene “pozajmice “ocu i majci od studentskog kredita sitnica u odnosu na ono što su oni uložili u mene…..Hvala im za to.Vama hvala na dirljivom tekstu.

  2. Jole каже:

    Lepa izmišljena priča.

    1. Страдија Јужна каже:

      Није измишљена, нити појединачна.

  3. Zlatko каже:

    Jole, idi skoči s mosta.

  4. Марија Алас каже:

    Видите колико су љубав, срећа и пре свега здравље, главни кључ за подршку, а подршка за успех.
    Знате, постоје и она деца која су била ослонац родитељима скоро целога живота, који су живели од своје маште и били донекле срећни од тога…
    Али запиташе се једном и они када ће све своје вредности доказати. Када ће све своје маштарије које обухватају нешто потпуно другачије но што друга деца замишљају, доживети.
    А онда схвате да су се целога живота крпили… И да би остварили своје јаке жеље за постизањем резултата у даљем образовању, едуковању, спорту и свим својим талентима које поседују, морају прво радити како би зарадили за исто или се сналазили на овај или онај начин.
    Изопаченост таквог друштва, родитеље те исте деце,подстиче да размиишљају о томе како су обавезе према детету испунили колико им је то финансијска могућност дозвољавала, у току њиховог основног или средњег образовања. И да је песимизам који влада након високог школовања само још већи утицај на њих, и поред саме финансијске ситуације, да ту и стану. Или у најгорем, да се они ни не питају за будућност свога детета.
    Онда деца или тек одрасли људи, остају заробљени између жеља и могућности. Постају јединка, и у стању су да раде било шта како би себе изградили.
    Али једно је сигурно. Сви ти мали људи великог срца постају храбри, јачи, паметнији, оптимистичнији, ефикаснији, способнији, сналажљивији и пре свега бољи људи !
    Толико верују у себе, грабе и рмбаче док не испуне за почетак бар део онога што носе у себи.
    И најмањи успех рођен муком је најлепши осећај, поготово када зарадиш својом.
    Поштујеш сваки зарђени динар, међ’ онима који су све то имали на тањиру.
    Надам се да ћу успети да се изборим до краја како бих без проблема размишљала да ћу једног лепог дана постати родитељ, мајка и подршка свом будућем детету, његовом безбрижном детињству, као и понос својим родитељима.

  5. Lana каже:

    Divno.
    I sama sam bila student koji je u Beograd dosao zbog studiranja. Vise puta mi se desilo da u nekom slucajnom starijem prolazniku ugledam svog tatu.. ili da u autobusu primetim ruke koje su iste kao kod moje majke. To je valjda nedostajanje. Kad ti je tesko jer ih nisi video vise od mesec dana, a tu si jer nemas drugu opciju.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама