Невенка је седела за трпезаријским столом и држала се за главу. Испред ње су биле две гомиле наслаганих папира, једна са задацима које је прегледала и оценила, и друга са онима које тек треба да прегледа. Била је на ивици суза. Суочавање са лошим резултатима ђака ју је увек померало из колосека. Није знала где греши.
„Све објасним, сто пута поновим, изигравам мечку са дрвеним ушима да им буде занимљиво, и ништа!“ размишљала је.
Милош се плашио сам две свари у животу – када Невенка донесе контролне и писмене задатке кући да их прегледа, јер је тада постајала неописиво нервозна, и тензија у кући је трајала и дуго након што их прегледа, и долазака њених колегиница са посла, јер су тада сатима причале о деци и колегама које није познавао, нити је желео да их упозна. Нажалост, у гарсоњери у којој су живели, није имао свој кутак где би се осамио, па је у тим ситуацијама излазио у шетњу и чекао да му Невенка јави да су колегинице отишле.
„Из чега данас?“
„Математика…“ Невенка је дубоко удахнула. „Катастрофа! Некад се запитам зашто радим и зашто се трудим…“
„Увек иста прича“ рече Милош, више за себе.
„Ево, погледај!“ Невенка подиже папир и окрете га према Милошу. Прстом је показивала задатак, иако је Милош видео само црвену хемијску оловку којом је папир био ишаран. „Питање је било ’Ако Растко купи пет јабука, и две поклони сестри, а једну поједе, колико ће му остати?’ Овај мали Ненад пише ’5-2=3’, значи прочитао пола, и завршио. Колико пута сам им рекла да читају цео задатак! Џабе! Не слушају! И, после ће да ми дође његова мајка и да каже да плаћају професора, и да професор каже да Ненад све зна, и ником није јасно зашто добија јединице! А он просто речено – не слуша! Ради по свом!“
„Ма… и одрасли људи не читају и не слушају, али коментаришу, имају мишљење… а не деца!“ покушао је Милош да је смири
„Ово не можеш да замислиш!“ бесно је наставила. „Лепо сам рекла – ’На папиру наведите само одговоре, немојте преписивати задатке!’ и поновила то двадесет пута. Онда су један по један дизали руке, и питали да ли треба да се задаци преписују. Само што нисам зајецала од очаја! И ево, пола контролних са преписаним задацима! Па да се убијеш, ништа друго!“
„Добро, што се нервираш? То су деца, није имао ко да их научи да слушају шта им се каже… Опет, ни ми одрасли нисмо бољи!“ Милош се надао да ће смирити Невенку, али није успевао.
„Дај, молим те… Ово је страшно!“
„Па, стварно… Ево, данас сам гледао новине на интернету… Баш било нешто о просвети, и наслов гласи ’Најгори иду у просвету’…“
„Е, то кад видим, смучи ми се! Освета лоших ђака који су постали новинари!“ Невенка је бесно лупила руком о сто. Милош јој приђе и загрли је у жељи да је смири.
„Чекај, полако…“
„Немам шта да чекам! Доста ми је више тих пљувачина по просвети. И, кад нас нико не пљује кренемо сами да се пљујемо! Најгори у просвети, ма немој… А види шта све морамо да радимо! Нико не зна како изгледа бити у просвети!“ Невенка склони Милошеве руке са својих рамена.
„Чекај, жено, није то поента!“
„А, шта је поента? Све је јасно! Најгори смо! И јесмо, јер ћутимо!“ Невенка се поново ухвати за главу.
„Па, женска главо, ти се нервираш што тебе деца не слушају, а погледај себе! Не дозвољаваш ми да завршим реченицу, већ имаш став, нервираш се… Смири мало… Хоћеш да чујеш до краја?“
„Хајде, молим те, да чујем… Мада знам већ… И већ се нервирам!“ рече жмурећи.
„Дакле, прво сам погледао коментаре испод текста, али сад кад чујем тебе више се ни не чудим толико, јер…“
„Па, наравно, јер лако је теби да причаш, ни ти не знаш како је то радити у школи. Сви виде само велики распуст, и кратко радно време. А ми се сатиремо од посла, још нас пљуне ко стигне. Да само видиш како се понашају родитељи, још су деца и добра! Најгори у просвети. Е, мој ти…“
„Ма, нема везе… Настави да прегледаш контролне…“ Милош је осетио да није моменат да прича са Невенком.
„Сад заврши кад си ме прекинуо!“
„Па, покушавам, али не иде ми нешто…“
„Добро, ћутаћу. Настави…“ Невенка театрално одгурну папире од себе и прекрсти руке.
„Хвала, наставнице, што сте ми дали реч!“ покушао је Милош да се нашали.
„Јао, немој ми играти по живцима, молим те. Причај.“
„Дакле, погледам прво коментаре, а оно отприлике као ти – ’Срамота! Испадоше просветари шљам најгори! Ко објављује ове глупости?!’ и томе слично.“
„Па, наравно!“
„Па, шта наравно? Не знаш о чему је текст!“ Милош је и сам почео да се нервира.
„Јеси рекао да је текст да најгори иду у просвету. Шта ту није јасно?“
„Али, текст је анализа успеха на прошлогодишњем пријемном! Пошто су пријемни за десет дана, дали су преглед какав је успех био прошле године…“
„И, Учитељски факултет има најгори просек, јасно је! Дивно!“
„Не, нико није помињао Учитељски…“ покушао је Милош да објасни.
„Шта су онда помињали? Можда ФОН, па су најгори у просвети?“ саркастично рече Невенка.
„Чекај, женска главо! Помињали су ПМФ!“
„Јао, молим те… Срамота! Пући ће ми глава од нервирања!“ рече Невенка.
„Шта је срамота? Тамо имају смерове…“
„Знам да имају смерове, нисам баш дебил!“
„Ма, и ја сам луд што сам покушао да ти испричам нешто да те мало одвратим од контролних. Настави да прегледаш, па кад не будеш нервозна испричаћу ти!“ Милош је осетио да му је крв јурнула у главу. „И ја сам луд што се нервирам“ помислио је
„Ја уопште нисам била нервозна док ми ниси померио живце причом о том тексту. Најгори у просвети. То смо и заслужили….“
„Дакле, текст је анализа са колико поена су се прошлог јуна пријавили за смерове који су за наставнике…“
„Ма, знам све… Не мораш да ми причаш. Најгори смо. Све јасно.“
Милош застаде. „Губим време, и још се нервирам, а она само што није експлодирала.“ помислио је. „Шта има ново иначе?“ упита, пошто је извадио патике из ормана.
„Сад нећеш да причаш? Мењаш тему?“ Невенка се нервирала. „Ем ме прекине, ем сад неће ни да заврши“, мислила је.
„Па, мењам… Не слушаш ме, причаш своје…“ рече Милош везујући пертле.
„Не вреди, не разумемо се…“ рече Невенка, и узе нови лист са гомиле контролних.
„Све мање се разумемо!“ промрмља Милош.
„Да, сад сам ја кретен!“
„Ко је то рекао?“
„Па, ето, све мање се разумемо…“
„Идем ја у шетњу!“
„Иди… Нађи се са неким другаром па реци како најгори иду у просвету!“
„Јави кад прегледаш контролне…“ рече Милош и изађе.
Аутор: Маја Бугарчић