Преписивање као кривично дело

мај 21, 2019

У учионици је била мртва тишина. Чинило се да су деца престала и да дишу. Душан је имао утисак да ће му срце процепити мајицу и искочити напоље, Тара је осетила мучнину, мислила је да ће повратити. Чак је и Милош седео на месту, што се није дешавало никад, чак ни за време писмених задатака.

„Требало је да признам“, размишљао је Алекса. „Дала ми је шансу два пута. Ја сам будала што сам хтео да заштитим Марију која ме ионако нервира.“ Марија је још на малом одмору почела да плаче, али тихо, брисала је сузе папирном марамицом, без јецаја, без гласа.
Затим су чули одлучне, чврсте кораке који су се приближавали учионици. Наставница Милана је ушла прва, а за њом и инспектор са нотесом у руци. Дао је знак двојици полицајаца да остану на ходнику.

„То је то одељење, а осумњичени су Алекса… и Марија“. Милана је показала руком на двоје деце.

Инспектор Пејић им нареди прстом да устану. „Сад је касно за сузе, мала!“ подвикнуо је Марији. „Да си на време размишљала сад не би имала разлога да плачеш! Одмах да си прекинула! Јасно?“

Марија климну главом.

„Шта имамо од доказа?“ питао је Пејић Милану, не скидајући бесан поглед са Марије.

„Све је у зип-лок врећици, како не бисмо уништили отиске прстију и ДНК“. Милана је пажљиво извукла кесу са две вежбанке из торбе и додала је инспектору. Инспектор је брзо навукао хируршке рукавице и извадио садржај кесе на катедру.

„Дакле, ради се о задатку број….“

„Четири“, спремно одговори Милана. „Преписано је од речи до речи. Чак су и грешке идентичне“.

Пејић је пажљиво гледао једну, па другу вежбанку, затим је окренуо следећу страницу на обе. „Мислим да можемо закључити да је исто дело почињено и у задатку број седам, али фокусирајмо се на ово где имамо највише доказа. Алекса, шта имаш да изјавиш?“

„Ја сам… радио писмени… и нисам…“ замуцкивао је Алекса.

„Види, мали! Ми немамо много времена. Докази су сви ту! Што пре признаш, биће боље за све. У случају да искрено кажеш шта је било, можемо се нагодити око казне, можемо је скратити, а можемо је и продужити ако будеш неразуман, и наставиш да лажеш!“ Пејић бесно лупи шаком о сто. Деца се тргнуше.

„Нисам… урадио задатак Марији… Нисам видео, можда је она… преписала… овај… она седи иза… можда је… видела… мој… мој… задатак… Али ја нисам…“ Алекса је био на ивици суза.

„Значи, решио се да се играш са нама! Мислиш да ће то да ти прође? Да ли си ти, Алекса, свестан дела које си извршио?“ Пејић је губио стрпљење.

„Јесам… у ствари ја нисам ништа…“

„Доста ми је овог глупирања!“ продрао се Пејић, и погледао у Марију. „Ти, мала, шта ти имаш да изјавиш?“

„Наставниче, ја…“ поче Марија.

„Нисам ти ја наставник! Срам те било!“ Урлао је Пејић. „Ја сам инспектор за тешка кривична дела! Говори!“

„Инспекторе… за… тешка кривична дела… ја сам само… Ја нисам преписивала, ја сам… ја сам са Алексом учила… за писмени…“

„Па сте исте грешке правили? Одлично си то смислила! Мислиш да си оригинална? Таквих лажи сам се наслушао по школама! А ми сви луди и блесави! Е, нећемо се тако играти, децо! Нећемо!“ Пејић је шетао између редова са рукама на леђима. „Колико сам чуо, имали сте шансе да признате и прошлог часа, али не! Ви сте одабрали да – лажете! Шта мислите, како ћете се провести? А? Ти, мали, дебели! Реци шта си видео“. Пејић је гледао у Владимира.

„Ја?“ престрављено упита Владимир.

„Не, него ја!“ дрекну Пејић. „Говори!“

„Инспекторе, ја ништа нисам видео… Ја седим у скроз другом реду.. и радио сам писмени… Нисам гледао… шта други раде…“

„А ти?“ упита Пејић Тамару.

„Ја не знам… ја сам радила… другу групу, и седим овде… две клупе испред Алексе, ја… нисам гледала… шта се дешава… иза мене…“

„Лепо! Нико ништа не зна! Одлично!“ беснео је Пејић. „Да ли сте узели ДНК“, питао је Милану

„Не, нажалост, потрошила сам све стерилне штапиће, ако можете Ви сад…“

„Наравно!“ Пејић је у џепу увек имао кутијицу са потребном опремом. Пришао је Алекси. „Зини!“

Алекса отвори уста, и Пејић превуче штапић преко унутрашњости његовог образа. „Ти, мала!“ Марија отвори уста.

„Добро, то смо решили!“ Пејић отвори нотес и поче да пише. „Постоји… основана сумња… да су првоосумњичени… Алекса Петровић… и… другоосумњичена… Марија Јанковић… на писменом задатку… из математике… одржаном дана… петнаестог фебруара… две хиљаде деветнаесте године… у једном моменту… заменили вежбанке, и да је првоосумњичени… урадио другоосумњиченој… спорни… четврти задатак… чиме су свесно… починили… кривично дело… из члана 160… став 2… Закона.“ Пејић се окрену ка Милани. „Крунски доказ ће бити анализа ДНК. Ако се докаже да се на вежбанкама налази ДНК другог лица, прети им казна затвора, а родитељи ће бити и новчано кажњени! За сада одређујем притвор у трајању од 48 сати.“ бесно рече Пејић. Милана је позвала полицајце да уђу. Један је кренуо ка Алекси, други ка Марији, и готово истовремено везали су им руке лисицама. „Полази“, цимнуо је један Алексу. Марија је без речи кренула иза њега.

„Хвала Вам велико!“ Милана се први пут насмејала после дужег времена. „Молим Вас да казне буду строге и правичне!“ Пејић климну главом у знак одобравања, и напусти учионицу.

„Напишите наслов, ’Површина круга’“. Деца без речи урадише како је наставница рекла.

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Преписивање као кривично дело"

  1. Ivana каже:

    Ozbiljno se ismejah. Mog sina je nastavnica poslala kod direktora, jer je na kontrolnom zaključila da je prepisao zadatak. On kaže da nije, a to nije ni važno. Važno je da je od komarca napravila magarca. Genijalno!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама