Iako školska godina još uvek traje i niko ne zna kada i kako će se završiti, iz Ministarstva prosvete najavljuju uvođenje novog predmeta za buduće prvake – Digitalni svet.
Naziv predmeta, priznajem, zvuči moderno i bajkovito, ali zar svima nama nije dosta “bajki za uspavljivanje“, modernizacije i digitalizacije?
Mislim da je uvođenje ovog predmeta sasvim besmisleno jer je deci još u predškolskom uzrastu dostupan i dobro poznat digitalni svet. S druge strane, veliki je broj dece koja ne znaju da vežu pertle, niti umeju pravilno da drže olovku dok crtaju, ali prstići im prosto igraju na telefonu ili kompjuteru.
Ako je resornom Ministarstvu toliko stalo da uvede novi nastavni predmet, zar ne bi bilo pametnije uvođenje predmeta koji bi u sebi imao elemente bontona, etike i estetike (ono što se nekada zvalo – domaćinstvo)?
Nisam zagovornik uvođenja novih predmeta. Naprotiv, mislim da ih ima previše. Ali kome je uopšte stalo do mišljenja jednog običnog prosvetnog radnika?!
Nažalost, javna rasprava ne postoji, prosvetni radnici lišeni su mogućnosti da iznesu svoje argumente za i protiv bilo kakvih novina koje su nametnute od strane Ministarstva. Naviknuti na takvu situaciju i tretman ćutimo i radimo onako kako nam se kaže. Obuke za novi predmet već su u najavi, što podrazumeva i pohađanje raznih seminara koji služe za sakupljanje bodova sa jedne, i “sakupljanja“ dnevnica sa druge strane.
Čini se da u istoriji prosvetiteljstva u Srbiji nikada nije bilo ovoliko reformi u poslednjih dvadeset godina. Mnoge su se pokazale kao štetne i pogrešne. Više puta smo udarali glavom o različite zidove. Novi zid je ispred nas, i poput onih starih, sačinjen je od “cigli“ straha od gubitka posla ili nedostatka energije i volje da nešto preduzmemo.
I na kraju, ne mogu a da se ne setim čuvene pesme Pink Floyd-a “Još jedna cigla u zidu“ (Another brick in the wall) u čijem je refrenu kontroverzni stih – “Obrazovanje nam nije potrebno“. Ako nas tretiraju kao cigle u zidu, a mi pristajemo na takav tretman onda obrazovno-vaspitni proces zaista gubi smisao i svrhu svog postojanja.
Marina Raičević