Коме желиш освету, шаљи га у просвету!

Почела је још једна школска година, којој се по први пут нико није обрадовао: ни професори, а ни ђаци (верујем ни директори). Још једна школска година у којој смо пали на најважнијем испиту, оном душевном, моралном–разумевању и саосећању и оном друштвеном–организацији и променама које су неопходне за све.

Foto: Canva

У овим душевним ломовима, мало ко је од ученика директан учесник (осим ОНОГ ког не желим да споменем), а остали и да јесу, они су само врло добра копија онога што носе из куће и што упијају из друштва, а што се тиче друштвених ломова, имало би ту много што–шта да се каже и зна се углавном ко је кривац.

Да кренемо од Министарства просвете (ТОГ кривца), које је опет ове, али и претходне недеље у жижи интересовања, не зато што крупним и здравим корацима са својим „премудрим“ идејама граби напред у бољу будућност за „нашу децу’“, већ због комплетног дебакла, расула, апсолутног одсуства сваке професионалности, али надасве директног смејања у лице и вређања интелигенције просветним радницима, собзиром на допис школама о такозваним „Смерницама“.

Не бих се пуно задржавала и бавила свим тачкама „Смерница“ до детаља, осим што бих застала на понека места, јер министарство то заслужује!

Ако је неко очекивао да је долазак нове министарке на чело ресора просвете добра промена, одмах ћу га разуверити. На том месту у последњих десетак година нико није био ко је мислио о школском систему, његовом развоју и напретку. О томе да се размишља о наставницима и ученицима апсолутно није било ни у назнакама. То се показало и овога пута са „Смерницама“, које је, што би наш шаљиви народ рекао „лично и персонално“ потписала нова министарка чији се габаритет интелектуалног капацитета одмах може измерити кроз непознавање појма „једносменски“ већ „једно–осменски“. (Али добро, чудно би било да зна за појам.) Да се ипак вратим теми и кажем да се те „Смернице“ састоје из сијасет назнака о раду и о понашању ученика и наставника током ове школске године, а из којих бих ја издвојила две најпоганије:

1.„Заједнички циљ Смерница јесте организација активности чијом ће се реализацијом и активним укључивањем ученика допринети првенствено развоју позитивних људских вредности код ученика, као и унапеђивању односа заснованих на међусобном поштовању, сарадњи и солидарности уз уважавање различитости.

Ова реченица је цитирана из самог дописа Министарства и налази се готово на самом почетку. На самом почетку „учени и препаметни“ људи из Министарства задају први оштар ударац у лице просветним радницима, а и директорима школа (који мисле својом главом), јер када то, у којој ери, просветни радници нису учили своје ђаке међусобном поштовању, моралним вредностима, врлинама, емпатији, другарству, поштењу, пожртвовању? Шта то просветни радници нису радили последњих деценија, а да им се то у овим списима наглашава да треба да спроводе? Шта су то наставници и професори својим ђацима погрешно усађивали, а да стриктно поред знања нису говорили у свако доба и на сваком месту о добрим особинама које постоје у људском бићу? И на крају, шта то просветни радници убудуће неће чинити, осим што ће и даље, без обзира на свакакво понижење и шамаре које примају од својих надређених, учити децу добрим стварима? Сваки нормалан човек и да није професор, би се запитао управо ово када би прочитао горе наведену реченицу, а ја бих јавно питала и следеће: о каквим „позитивним људским вредностима“ говорите, ви господо из Министарства, када у нашој реалности ликује себичлук, отимачина и бахатост, када се неправда сматра узвишеном врлином, а због правде људи губе посао, када се због истине, прети и припрећује, а због лажи из користи тапше по рамену? О каквим онда „позитивним људским вредностима“ да учимо децу, да нам се смеју и да нам кажу да изађемо на улицу и видимо како се живи, а не да им „причамо бајке“? Да их учимо врлинама, кад врлине не виде, да их учимо доброти, кад зло хода са свих страна, да их учимо правди, кад је годинама не видимо? Па, смејаће нам се, па мислиће, господо, да смо с неке друге планете! Зато ја предлажем да о „позитивним људским вредностима“, најпре почнете ВИ ДА УЧИТЕ!

Како год, можда би просветни радници и прешли преко овога, оваквог интелектуалног вређања, да није још једне срамније, лицемерније и грозоморније реченице у том истом допису, јер онима из Министарства није први пут да овако срамно, јавно и без трунке стида увреде људе који су стубови овога друштва, како због свог знања које у себи носе, тако и због несебичне жеље да га  преносе будућим генерацијама. Зато цитирам још једну реченицу из дописа:

  1. Директор, наставници, стручни сарадници и родитељи одговорни суза остваривање ових циљева којима се обезбеђују безбедно и подстицајно окружење за учење и развој сви чланова школске заједнице.“

Дођосмо и до тога преко чега нормална и одговорна особа која ради у просвети не би прешла ни по коју цену, а то је одговорност која нам се пришива поред одговорности коју иначе имамо годинама и деценијама уназад. О каквој одговорности причате, ви „просвећени и паметни“ из Министарства, о одговорности професорице која опомене дете да је неприкладно обучено и да тако не треба да дође у школу, па због те одговорности добије шамар од родитеља тог опоменутог детета? О одговорности вечитих напада на наставнике због непристрасног оцењивања, па за то се исти позивају код директора „на рибање“, да се мало спусти критеријум? О одговорности принципијелног става да је знање неприкосновено, без обзира чије си дете и да је недопустиво да се деца, под притиском директора или неког са других, виших инстанци, третирају другачије јер ипак– „знаш ли ти чије је то дете?“ Је л’ о тој одговорности причате? А када о договорности говоримо, господо,  ГДЕ ЈЕ ВАША ОДГОВОРНОСТ?! Па, и ви сте део школског система, зар не? Да ли сте „Смернице“ издали као бисте се покрили, заштитили, како бисте се сачували и са себе скинули сваку врсту одговорности за нека будућа злодела, криминал, убиства, крађе, повређивање професора, малтретирање ђака? Јесте ли себе овако ушушкали у кожне фотеље, без трунке образа и части, знајући да ће сваки (не дај Боже!) инцидент већих или мањих размера да има свог кривца у професору, родитељу или директору? То су ваше „Смернице?“ То су ваши предлози? Као и по обичају, на сва ова питања, страхове, недоумице, никада нема одговора, а нама професорима предстоји борба, љута борба за боље сутра. А што се наслова чланка тиче, шаљив је, пронађен негде на порталима и више изабран да измами понеки осмех на наша забринута лица…па макар и горак.

Габријела Човић

Извор: gabrijelacovic.blogspot.com