Једини циљ овог текста је хумор и забава, аутор и редакције не желе никог да увреде.
„Ми-ли-ца Пан-те-лић“ зачуло се из учионице. Милица отвори врата.
„До-бар дан“ поздрави је робот, а два плавичаста, полупровидна холограма у људском облику, која су седела за дугачким столом се благо наклонише.
„Се-ди-те“ рече робот. „Ја сам Кси-а-о Минг Ђинг и у-чим срп-ски. Већ ми до-бро иде“ рече, и уз једва чујно зујање, окрену се према холограмима.
„Ја сам Дејан, просветни саветник, а ово је моја колегиница Марина. Пошто имамо много састанака са наставницима ових дана, само смо холограмски присутни овде, надам се да Вам не смета“ рече Дејан.
„Не, не, напротив… Добар дан свима“ одговори Милица.
„Ко-ле-га, мо-лим Вас.“
Дејан погледа у Милицу.
„Колега Ђинг се и даље мучи са српским, стигао је тек јуче, јако брзо учи, али требаће му бар још неколико дана, па ћу ја преузети, чисто да нам иде брже, ако дозволите.“ рече. „Молим Вас, узмите даљински, јер ми, холограми, не можемо да га користимо, и притисните зелено дугме RELAX.
Милица устаде, узе даљински управљач у најлон кесици, и уперивши га у робота, притисну зелено дугме. Ђинг је на ту команду, очигледно, требало да седне, али је остао заглављен на пола.
„Ух, опет исти проблем“ рече Дејан. „Чим на столици фали наслон или нека нога, он је не види као столицу па неће да седне… Овако ћемо то решити“ рече. „Притисните STAND AND RELAX“
На ову команду Ђинг устаде, глава му полако клону, руке се опустише.
„Хвала Вам“, рече Милици, „Сада је у стању хибернације, да му не трошимо батерије кад не мора“ Милица климну главом.
„Као што свакако знате, од наредног септембра се уводе велике промене у школски систем, и како су нама наставници веома важан ресурс без којег се те промене не могу спровести, битно је да вас на прави начин упознамо са свим новинама. Желели бисмо да схватите које су предности рада са роботима, и зашто смо ушли у овај велики пројекат. Колега Ђинг је добио стално запослење на месту наставника физике, а Ви ћете бити његов асистент.“
’А ја на неодређено већ десет година’ помисли Милица. „Чекајте,“ упита, „зар није министар рекао да ће роботи нама асистирати, а не ми њима?“ Милица је одглумила запањеност, иако је од Наташе већ чула за ово.
„Ако могу ја…“ рече Марина колеги. „Да, министар, тачније сада помоћник министра, је то рекао на почетку, када је тек најављивао роботско-холограмску наставу, али на семинарима које смо имали од тада и након бројних тестирања, схватили смо да су роботи много бољи од људи за овај посао, јер су објективни, без емоција, тачни, савршено информисани, тако да неће долазити до старих бољки нашег школског система – кашњења на часове, ’прогледавања кроз прсте’ одређеним ученицима, неприпремљених часова, питања ученика на које наставник не зна одговор… Преписивање и шапутање на часу су прошлост, јер су роботи опремљени са двадесет четири камере од по четрдесет мегапиксела, осетљивост на звук је сто двадесет пута јача него код човека… Разумете? Затим, роботи одлично комуницирају са родитељима јер постоји ограничен број питања на која ће одговарати, на сва питања која излазе из тих оквира ће рећи само ’Нисам овлашћен да о овоме разговарам’. Исто тако, имаће и ограничено време за сваког родитеља, за сада се спекулише да ће то бити пет минута. Такође, у тестирањима робота се показало да одлично сарађују са инспекторима, имају посебну меморију за припреме за часове, и аутоматски воде сву потребну евиденцију. На крају године се роботи умрежавају, и оцене се закључују без поклањања, без срцепарајућих прича о деци, објективно! Да не говорим да роботи за све то не траже ни плату, ни топли оброк, нити годишњи одмор, а у сваком моменту их можете ставити у хибернацију ако постану презахтевни… Чак им не треба ни карта за превоз, јер сваки има свој летећи аутомобил. Има ту небројених предности!“
„И ово треба да знате“ рече Дејан, „Роботи коштају између дванаест и четрнаест милиона евра, и систем за холограм сваког наставника кошта око шездесет милиона за целу Србију. И сад, Вама се то чини много, али то је једнократно улагање. Сад и више никад! Осим, наравно, одржавања, које је по роботу до пет хиљада годишње, за холограмски систем можда коју хиљаду преко тога.
Државу свака повишица за наставнике на дуже стазе кошта неупоредиво више, овако ће остати новца у буџету за друге ствари!“
„Да, да…“ Милица је одсутно климала главом. „Па, то је божанствено, само… поставља се питање – шта ћемо им онда ми кад су тако савршени…“
Дејан се насмеја. „Како то мислите? Па, ипак су то роботи, знате… Без увреде, али колега Ђинг не влада у потпуности нашим језиком, а камоли стварима које само наставник са искуством у раду у српској школи зна. На пример, погледајте његове шаке“ рече, и показа на опуштену Ђингову руку. „Ови прсти још веома дуго, а можда и никада, неће моћи да држе креду, а сунђер не долази у обзир, јер контакт са водом може бити фаталан за матичну плочу нашег робота. Они просто нису предвиђени за такве ствари, знате… Рецимо, све док не уведемо роботе теткице, што је предвиђено у другој фази пројекта, када се перу ходници, морате ставити свог робота у стенд-бај мод, јер су ови јефтинији модели без анти-слип заштите, и он би, ако га Ви у томе не спречите, кренуо пут зборнице након звона, и – белај!“
„Не само то“, убаци се холограмска Марина, „у случају нестанка струје, што није реткост код нас, ако се Ђингу испразне батерије, остаје само да се часови откажу, и ми то не смемо дозволити! Батерије робота који долазе у нашу наставу трају свега шест сати, а наставници могу да раде и осам, и десет, и дванаест, ако треба!“
„Видите, рецимо, ово: колега Цинг који ће предавати музичко у Вашој школи, савршено свира осамнаест инструмената, и нови учи у просеку за два дана до степена виртуозности, али његова рука не уме да пушта магнетофонске траке које се, нажалост, још увек користе у многим школама, па и Вашој. Тестирали смо и робота који ће предавати географију, стављајући га пред искрзану карту и – ништа! Ни реч. Само је понављао, ’Немам карту! Немам карту!’ Чак и добро очувана карта на којој је још увек нацртана Југославија или СССР за њега није значила ништа, а такве карте су једине у многим школама. Колега Џонг, који ће код вас од септембра предавати физичко, трчи много брже него најбољи светски атлетичари, савршен је у небројеним спортовима, али рупе на терену су за њега велика опасност, а испрограмиран је, нажалост, тако да пробушену лопту или процепљену мрежу за одбојку једноставно не види, као што Ђинг малопре није видео столицу.
Искривљене пинг-понг лоптице или поломљен рекет су за њега неупотребљиви! Или рецимо, у случају кошарке, он има стопроцентно гађање право у кош, али ако нема мрежице, или, не дај Боже, ни обруча, он то не види као кош, и може трчати водећи лопту све док не нађе исправан кош, и тако завршити на сасвим другом крају града… Тако да – присуство људи је неминовно!“
„Разумем, разумем…“ рече Милица. „Сад, мене интересује да ли је српска просвета ове роботе и могућност холограмских наставника добила у пакету са још неким стварима, или…?“
„На шта тачно мислите?“ рече холограмски Дејан.
„Па, ето, на пример, да ли ћемо добити холограмске тоалет папире у WC-има у школи? Или, на пример, холограмске фасаде за школе, знате каквих школа има… Ова моја је још добра… У унутрашњости има школа које имају пољски WC, можда би неки холограмски тоалет помогао?“
„То морамо да проверимо са главним роботом, колегом Сунгом који је наш нови министар, одлично је питање, ако и нисмо добили могућност инсталирања тих, рецимо, холограмских тоалет папира, свакако би то требало тражити!“ рече Дејан.
„Ако немате више питања, желимо вам успешну сарадњу са новим колегом, и замолићу Вас да га укључите како би се ресетовао, знате, то може да потраје, док препозна локацију и окружење…“ рече Марина, „а и ми морамо холограмски да се прикажемо у још осам школа данас, не питајте нас ништа…“ Милица притисну дугме WАKE UP, и Ђинг подиже главу. Упалише се све лампице, и Милица схвати да се Ђинг поново буди. „Њи-хао“ зачу се из предњег звучника.
Милица му махну и изађе из учионице.
Аутор: Маја Бугарчић