Savremena obrazovna scena ponekad se opisuje i kroz opoziciju „liberalnog“ i „konzervativnog“ modela. Liberalne škole naglašavaju autonomiju učenika, otvorene kurikulume i fleksibilne pedagoške pristupe. Konzervativne škole insistiraju na jasnim pravilima, stabilnoj disciplini, sadržajno bogatom planu i očekivanju visokog radnog angažmana. Iako oba modela mogu biti funkcionalna u društvenom smislu, pitanje njihove efikasnosti u pogledu obrazovnih ishoda ostaje empirijsko. A tu se oblikuje jasna i teško osporiva slika: konzervativni modeli — u proseku i dugoročno — postižu bolje rezultate.
Liberalni model: visok kvalitet, ali ograničen domet
Liberalne obrazovne strukture, karakteristične za zemlje poput Kanade i Finske, omogućavaju inkluzivnost, dobrobit učenika i relativno visok prosečan nivo znanja. One se oslanjaju na ideju da se motivacija razvija kroz autonomiju, a da diferencijacija sadržaja doprinosi individualizaciji učenja.
Međutim, poslednji ciklusi međunarodnih testiranja (PISA 2022) pokazuju da je ovaj model postao stabilan, ali ipak „prosečniji“ nego ranije. Finska, nekada svetski uzor, pada na oko 484 poena (matematika kao ključni indikator, ali i nauke – 490, dok u čitanju rezultat ostaje relativno dobar – 511), a Kanada ostaje solidna (497 matematika, 515 nauke i 507 čitanje), ali obe bez vrhunskih dometa u matematici, koja je indikator najstrožeg kognitivnog zahteva. Liberalni model pruža širok kvalitet, ali retko vrhunski učinak. Finsku su po rezultatima od evropskih zemalja prevazišle Estonija, Švajcarska, Holandija, Irska, Velika Britanija, Poljska, Belgija, Danska, Češka, Austrija, Slovenija. Kanada je po ukupnim rezultatima na solidnom devetom mestu, iza Estonije i Švajcarske.
Razlog je jednostavan: preterana fleksibilnost razvodnjava standarde, a oslanjanje na motivaciju učenika daje nestabilne rezultate u populaciji koja je heterogena po radnim navikama. Ovaj model je dobar za društvo, ali nije optimalan za izuzetne akademske performanse.
Konzervativni model: stabilnost, visok intenzitet rada i predvidljiv kvalitet
Konzervativno orijentisani sistemi — od istočnoazijskih zemalja (Singapur, Japan, Južna Koreja) do estonskog modela u Evropi (uslovno, jer estonski model može se nazvati hibridnim) — imaju nekoliko zajedničkih elemenata: jasno definisane standarde, vertikalno struktuirane programe, snažnu disciplinu i visoko uvažavanje autoriteta nastavnika.
PISA 2022 nedvosmisleno potvrđuje da su ovi sistemi najuspešniji u svetu. Singapur beleži 575 poena u matematici, čak 561 u nauci i 543 u čitanju, Estonija, kao najuspešnija evropska zemlja, u matematici prelazi 510, u čitanju 511, a u nauci 526, a zemlje poput Japana i Koreje, ali i Kine, ostaju stabilno na vrhu. Ključ njihove prednosti nema veze sa ideologijom, već sa organizacijom: učenici imaju više radnih sati, manje pedagoškog lutanja i jasnu predstavu o tome šta se od njih očekuje.
Drugim rečima: konzervativni model ima prednost jer je operativno jasniji i stabilniji.
Kada je reč o Estoniji, kao najuspešnijoj evropskoj zemlji, ona ima svoje obrazovne specifičnosti. Estonsko školstvo ne može se jednostavno svrstati ni u „konzervativno“ ni u „liberalno“ u klasičnom smislu. Ono je funkcionalna kombinacija oba principa. Konzervativni elementi su: jasni standardi i visoka očekivanja – postoje vrlo strogi kriterijumi u pogledu pismenosti, matematike i nauke. Testovi znanja i nacionalni standardi su precizni i zahtevni. Zatim, uloga nastavnika – on je visokoobrazovan, profesionalan i ima autoritet, što je tipično za obrazovne sisteme koji se oslanjaju na klasične pedagoške vrednosti. U Estoniji postoji stabilan kurikulum – promene se uvode sporo i uz opsežne analize. Veliki naglasak je na osnovnim znanjima, što bi se moglo tumačiti kao tradicionalistički pristup. Što se tiče discipline i fokusa, kultura učenja je ozbiljna, a škole očekuju odgovornost i posvećenost.
A kada je reč o liberalnim elementima u estonskom školstvu, treba izdvojiti pre svega autonomiju škole u izboru metoda rada i didaktičkih rešenja. Potom, digitalnu transformaciju – Estonija je i dalje pionir u digitalizovanoj nastavi, otvorenim obrazovnim resursima i fleksibilnijim pristupima učenju. U tom sistemu postoje jednake šanse – on je egalitaran, razlike među školama su minimalne, a državni model finansiranja sprečava stvaranje obrazovnih „geta“. U estonskom školstvu nema privatnih elita, privatnih škola ima maloi one nemaju elitističku funkciju; država garantuje kvalitet u javnom sistemu.
Može se reći da je Estonija antiideološka u obrazovanju. Ali, potpuno je ispravno izvesti zaključak da je estonski sistem primetno konzervativniji od finskog i kanadskog, i to ne u smislu ideološke „desnice“, već u smislu pedagoške strukture, očekivanja i pristupa znanju.
Finska je izrazito progresivno-liberalna u pedagogiji: gotovo da nema standardizovanih testova, nastava je veoma fleksibilna i manje akademski rigorozna, naglasak je na dobrobiti učenika i smanjenom opterećenju. Nasuprot tome, Estonija mnogo više insistira na jasnim standardima i zahtevnim ishodima, ima ozbiljniju akademsku kulturu od ranog uzrasta, sporije prihvata „mekše“ pedagoške modelei ne odustaje od tradicionalnog znanja.
Kada je reč o drugoj po uspešnosti evropskoj zemlji, Švajcarskoj, tamo je obrazovni sistem mešovit, ali dominiraju elementi konzervativnog modela, sa snažnim naglaskom na strukturu, disciplinu i jasno definisane standarde. Švajcarska je konfederalna zemlja, obrazovni sistem se razlikuje po kantonalnim upravama. Kantoni imaju svoje kurikulume, ali u svim kantonskim sistemima postoji jasna podela predmeta, standardi i rokovi. Nastavnici imaju visok autoritet u učionici, a disciplina je očuvana kao deo kulture učenja. Takođe, švajcarski nastavnici su među najbolje plaćenim u svetu.
Koji su liberalni elementi u švajcarskom modelu? Postoje fleksibilni aspekti, učenici kasnije mogu da biraju smer (na primer gimnazija, stručno usmerenje), a pristup nastavi nije podjednako strog u svakom kantonu. Akcenat je na ličnom razvoju i kompetencijama, što odgovara liberalnoj filozofiji učenja.
Kada je reč o konzervativnim elementima, ono što je dominantno su struktura i red – nastavni planovi i ispiti su jasno definisani, a očekivanja u smislu znanja i ostvarenih rezultata su visoka. Što se tiče discipline, u školama postoje obavezni zadaci i sistematsko praćenje napretka učenika. Postoji i jasan akademski fokus: uspeh na ispitima (kao što je PISA) je važan prioritet, a škola sistemski stimuliše učenike da postignu visok nivo znanja.
Može se zaključiti da je švajcarski sistem hibrid – ima elemente liberalnog modela kroz fleksibilnost izbora i kompetencijski pristup, ali je dominantan konzervativni aspekt: strukturiranost, disciplina, visok akademski standard. Upravo ta kombinacija omogućava Švajcarskoj da postiže stabilne rezultate iznad OECD proseka na PISA testovima.
Velika Britanija i SAD: razlika između privatnih i javnih škola
U razvijenim zapadnim sistemima, naročito u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, uočava se dodatna dimenzija — razlika između privatnih i javnih škola.
Zašto su privatne škole često bolje?
Pre svega zbog stabilnije discipline i jasnije organizacije rada.
Elitne britanske škole (Eton, Harrow, Winchester) i američki „prep schools“ imaju izrazito konzervativnu kulturu: uniforma, kodeks ponašanja, jasna hijerarhija, visok akademski pritisak.
Onda, zbog jasnijeg akademskog identiteta.
Privatne škole definišu se snažno kroz rezultate, a ne kroz socijalne zadatke. To im omogućava fokus na akademske ciljeve.
Sledi više vremena za učenje.
Duži školski dan, obavezni domaći zadaci, struktura internatskog života — sve to povećava intenzitet rada.
Ima manje pedagoškog relativizma.
Privatne škole se retko prilagođavaju kratkotrajnim pedagoškim trendovima; ostaju verne tradicionalnom modelu koji već decenijama daje rezultate.
A javne škole?
Iako se u javnom sektoru često pretpostavlja veći stepen liberalizma, postoji veliki broj javnih škola u Britaniji i SAD koje su jasno konzervativno usmerene — od „charter schools“ u SAD do britanskih „community schools“ koje primenjuju stroge standarde. Primeri poput Michaela Community School u Britaniji pokazuju da javna škola, ukoliko insistira na strukturi, disciplini i akademskoj zahtevnosti, može ravnopravno konkurisati najboljim privatnim institucijama.
U oba sistema, uspeh javnih škola koje primenjuju konzervativne principe proizlazi iz istog razloga kao i u privatnim: jasnoće, kontinuiteta i visokih očekivanja.
Ovde treba staviti jednu važnu napomenu: i britanske i američke privatne škole ne zovu se tako zato što imaju privatnog vlasnika koji ubira profit, već su to neprofitne institucije koje novac ulažu u obrazovne resurse.
Empirijska slika: gde liberalni model zaostaje, a konzervativni napreduje
Kada se uporede globalni rezultati, obrazac je konzistentan:
Zemlje sa liberalnim modelima (Finska, Kanada, Australija, Novi Zeland) beleže stagnaciju ili postepeni pad.
Najstabilniji i najviši rezultati dolaze iz konzervativnijih sistema — Azija, Estonija, Švajcarska, u poslednje vreme i Poljska.
U zapadnim državama, razlika između privatnog i javnog sektora najčešće odgovara razlikama u stepenu konzervativne organizacije, a ne u stepenu finansiranja.
To ukazuje na jednostavnu, ali često potcenjenu istinu: školski uspeh nije prvenstveno stvar resursa, već kulture rada.
Da li je konzervativni model empirijski superioran?
Iako liberalni model obrazovanja ima nesumnjive društvene prednosti — inkluzivnost, dobrobit učenika, fleksibilnost — empirija pokazuje da on ne proizvodi uvek najbolje akademske rezultate. Konzervativni model, sa jasnim pravilima, struktuiranim programima i visokim stepenom discipline, pruža stabilniji i predvidljiviji uspeh.
Privatne škole u Britaniji i SAD uspevaju upravo zato što primenjuju konzervativni pristup, dok javne škole koje ga usvajaju, poput pojedinih britanskih zajedničkih škola ili američkih charter škola, mogu dostići isti nivo. Sa druge strane, liberalni modeli, koliko god bili dobro zamišljeni, teško dolaze do vrha jer se oslanjaju na fleksibilnost koja razvodnjava standarde.
U vremenu kada globalna konkurencija u znanju postaje sve oštrija, zaključak je jasan: sistemi koji žele vrhunske rezultate moraju se osloniti na strukturu, disciplinu i jasnoću ciljeva — tri temeljna elementa konzervativnog obrazovnog modela.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora