За само неколико дана, 30. децембра 2025. године, један дански поштар ће доставити последње писмо. Тога дана, након пуна четири века непрекидне службе, завршиће се традиција која сеже још из 1624. године, када је краљ Кристијан IV основао државну поштанску службу. Неће бити фанфара, неће бити церемонија – само тихо затварање поштанских торби и крај једне ере.
Црвене поштанске кутије које одлазе у историју
Данска је донела одлуку која је истовремено и прагматична и тужна. PostNord, компанија настала 2009. године спајањем шведске и данске поште, објавила је почетком ове године да престаје са доставом писама. Разлог је једноставан: више нико не шаље писма. У последњих четврт века, број писама опао је за невероватних 90 процената. Само 2000. године, данска пошта достављала је 1,4 милијарде писама годишње. До 2024. тај број се срушио на тек 110 милиона.
Док дигитализација цвета, карактеристичне црвене поштанске кутије нестају са данских улица. Од јуна ове године, уклоњено је 1.500 кутија, а оне које су биле у добром стању брзо су нашле нове власнике – продато их је хиљаду за само три сата, по цени од око 268 евра по комаду. Неке су завршиле у музејима, друге у приватним кућама, као сећање на време када је комуникација била спорија, али можда и лепша.
Дигитална Данска
Данска је данас једна од најдигитализованијих земаља на свету. Чак 97 процената становника старијих од 15 година користи MitID, национални дигитални идентитет који омогућава све – од е-банкарства до потписивања уговора. Само 5 процената Данаца још увек прима званичну пошту у физичком облику. Цена марке такође је одиграла своју улогу: данас кошта 29 данских круна (око 4 долара) послати једно писмо – једна од највиших цена у свету. Са сваким повећањем цене, све мање људи је било спремно да шаље писма, што је само убрзало нестајање традиције.
Ким Педерсен, заменик извршног директора PostNord Denmark, рекао је: „Били смо данска пошта 400 година, и зато је ово тешка одлука.“ Али Данска се променила. „Данци су постали више дигитални, а то значи да данас готово и нема писама.“
Парадокс младих
Ипак, усред овог дигиталног цунамија, појављује се неочекиван обрт. Истраживања показују да млади људи – они између 18 и 34 године – шаљу два до три пута више писама него друге старосне групе.
Млади траже равнотежу у свету дигиталне презасићености. Писање писма постало је „свесна одлука“ – намерни чин који се разликује од аутоматизоване брзине порука и имејлова. У свету где све постаје тренутно и пролазно, руком писано писмо постаје луксуз, вредна реткост, доказ пажње.
Шта остаје?
Данска пошта неће потпуно нестати – тек мења форму. Приватна компанија Дао преузима доставу писама од 1. јануара 2026. године, проширујући своју услугу са 30 милиона на 80 милиона писама годишње. Али – више неће бити традиционалних црвених кутија на сваком углу. Писма ће се остављати у Дао радњама или се може платити додатна услуга да поштар дође по њих. Марке ће бити дигиталне, купљене путем апликације.
PostNord се у потпуности пребацује на доставу пакета – тржиште које експлодира захваљујући онлајн куповини.
Носталгија за папиром
Можда у овом крају има нешто симболично. Писмо је увек било више од комуникације – било је доказ нечијег времена, труда, пажње. Чекање писма, препознавање рукописа на коверти, мирис папира, печат – све то је било део искуства које дигитална порука никада неће заменити.
Дански закон још увек захтева да опција слања писама постоји, што значи да физичка пошта неће потпуно нестати. Али њена улога се фундаментално променила. Она више није кичма свакодневне комуникације, већ носталгичан избор, сентиментални гест у свету где је све брзо, ефикасно и тренутно.
Како PostNord затвара своје торбе последњи пут, остаје питање: шта губимо у овом новом дигиталном свету? Можда тишину између питања и одговора. Можда тежину писма у руци, физички доказ да неко мисли на нас. Можда само свест да неке ствари захтевају време – и да у тој временитости лежи њихова вредност.
Taj. 30. децембар 2025. није само датум. То је крај једног начина живљења, крај једне епохе када су писма носила више од речи – носила су време, труд, и људскост.
И док млади почињу поново откривати чари писања, остатак света се пита: хоће ли будућност донети повратак оном што смо изгубили, или смо заувек прешли у свет где је све брзо, али ништа не траје?