Šta je EQ, koliko je bitan i kako ga unaprediti?
Knjiga Emocionalna inteligencija, Lorensa E. Šapira, zasnovana je na istraživanju koje je obavljeno na univerzitetima, bolnicama, savetovalištima, kao god i na iskustvima dosadašnje nauke koja tretira ovaj osetljivi problem.
Termin emocionalna inteligencija prvi put su upotrebili 1990. psiholozi Piter Salovej sa Harvarda i Džon Majer sa Univerziteta Nju Hemšir. Bio je korišćen ua opisivanje emocionalnih osobina koje se čine značajnim za uspeh: empatija, izražavanje i razumevanje osećanja, kontrolisanje temperamenta, samostalnost, prilagodljivost, omiljenost, rešavanje problema razgovorom, upornost, ljubaznost, nežnost, poštovanje. U javnost je ovaj koncept uveo Danijel Goulman 1995. bestselerom Emocionalna inteligencija. Iste EQ osobine koje su važne u vaspitavanju dece, važne su kasnije na radnom mestu ili u braku, u stvari, važne su i u samoći kad se razračunavamo sa svojim psihičkim energijama koje često nije jednostavno kanalisati. IQ je mnogo lakše izmeriti nego EQ. Vekslerova skala inteligencije meri i verbalne i neverbalne sposobnosti, uključujući pamćenje, rečnik, razumevanje, rešavanje problema, apstraktno mišljenje, percepciju, obradu informacija i vizuelno-motorne veštine. Opšti faktor inteligencije, ovako izmeren, smatra se stabilnim posle dobi deteta od 6 godina. EQ je nejasnija kategorija i egzaktno ju je teško uhvatiti, ali bez obzira na to EQ jeste koncept od izuzetnog značaja. Salovej i Majer su EQ definisali kao sposobnost praćenja svojih i tuđih emocija. Iako ne možemo izmeriti stepen samopouzdanja, empatičnosti ili brižnosti oko drugog, vrlo lako ćemo zapaziti ova svojstva (ili njihovo odsustvo) u svojoj deci i naslutiti njihov nemali značaj. Često među političkim vođama možemo prepoznati prvorazrednu inteligenciju i drugorazredni temperament i obrnuto. Retki su na javnoj sceni ljudi sa idealnim odnosom karakternih i intelektualnih osobina, a i kad se pojave, ispostavi se da su odveć valjani za društvo koje im nije doraslo… Ono što je ekstremno važno jeste činjenica da je EQ mnogo manje genetički predisponirana od IQ-a. To roditeljima i obrazovnom osoblju pruža mogućnost da posreduju tamo gde je priroda bila škrta. U poslednje vreme od, recimo, pola veka učinjeno je mnogo na opamećivanju dece, IQ se povećala progresijom Flinovog efekta, ali ako EQ merimo mentalnim zdravljem i drugim sociološkom statistikom, možemo zapaziti da se današnja deca nalaze u mnogo gorem položaju od prethodnih generacija. Društvene promene su neminovne, tempo života jeste ubrzan, svedoci smo tehnološke revolucije interneta koji je ubrzao komunikaciju do neslućenih razmera, ipak mi i dalje možemo da uradimo puno toga, možemo da vaspitanjem oblikujemo srećan, zdrav i kreativan naraštaj. Šapiro kaže da je ključ u promeni neuroanatomije mozga. Šta to znači?
Kako funkcioniše mozak?
Postoji korteks (često ga imenuju i neokorteksom) i režni sistem zadužen za emociju. Najkraće rečeno, njihova kooperativnost određuje EQ. Korteks, doslovno misaona kapa, debljine oko 3 mm, obmotava velike cerebralne hemisfere mozga, karakteristika je prvenstveno ljudskih jedinki i predstavlja naš evolutivni profit u trgovini sa vremenom. To je misaoni deo mozga, pomaže nam da imamo uvid u svoja osećanja, da ih (i osećanja i uvide) analiziramo i profiltriramo u neki logični red. Režni sistem, o kojem se često govori kao o emocionalnom delu mozga, leži duboko u cerbralnim hemisferama i reguliše emocije i porive. To je jezgro mozga koje reaguje brže i silovitije. Ovaj sistem uknjučuje i hipokampus gde se odigrava emocionalno učenje i gde su smeštena emocionalna sećanja, i amigdalu koja se smatra emocionalnim kontrolnim centrom. Postoje specifične emocionalne funkcije delova mozga, ali njihova interakcija, u stvari, određuje emocionalnu inteligenciju. Korteks nam omogućava da procenimo naše emocije i instinkte i da odreagujemo u skladu sa društvenim kontekstom u svakom smislu. Džejms Kagan, psiholog sa Harvarda, razvio je teoriju da temperament deteta odražava specifično urođeno emocionalno kolo u mozgu. Naime, bojažljivo dete rađa se sa amigdalom koja se lako pobuđuje, verovatno zbog nasleđene predispozicije i, ako se neuroputevi između amigdale i korteksa ne razvijaju, imaćemo društveno inhibirano, stidljivo, fobično dete. Preterano osetljiv emocionalni mozak se, međutim, može smiriti i zaslugu za to će imati vaspitanje. Kagan smatra da se može bukvalno promeniti to kolo unutar mozga. Preterano zaštitnički stav prema detetu, onemogući će mu da kroz teškoće stvori neuroputeve do svog korteksa. Neprestalno izlaganje teškoćama i izazovima (naravno, u razvojnim granicama), može stvoriti izuzetno međudejstvo mentalnih energija. Npr. decu moramo učiti ne samo iščitavanju emotivnih poruka kroz govor, tj. verbalizovanju emocija, nego i govoru tela, pogleda, izraza lica, tona glasa, energičnosti stava i sl. Ranjivu decu ne treba preterano štititi, nego im dozvoliti da pokrenu svoje mehanizme (i odgovornosti) u filtraciji stresa. Takođe, neprestalno hvaljenje i podrška može da štete, umesto da koriste, ako se ne vezuju za objektivne uspehe ili za ovladavanje nekih određenih veština naše dece tj. učenika. EQ, kao i IQ, ima svoje razvojne odrednice. Do sedme godine deca veruju u svoje sposobnosti, a tek između 8. i 12. godine stiču realističniji uvid u to šta stvarno mogu, a šta ne, i šta mogu postići većim ili manjim naporom. Shvatanje da napor može da nadoknadi sposobnosti, postaje kritičan faktor u vaspitanju dece. Stoga, ako nagrađujemo napor mnogo više nego uspeh, naša deca mogu razviti dobre radne navike i druge veštine vezane za rad i trend koji je stavio znak jednakosti između unutrašnjeg zadovoljstva i društvenog uspeha dovesti konačno u pitanje. Konačno, ako naglasimo i samo jedan aspekt emotivne inteligencije, efektom grudve koju valjamo po snegu, stvari će se menjati na bolje i EQ će rasti.
Ključna reč je odgovornost
Postoje 3 opšta roditeljska stila: dikatatorski, blagi i atoritativni roditelj. Deca iz diktatorskih porodica imaju najniži stepen samopoštovanja u poređenju sa decom iz porodica druga dva tipa. Blagi roditelji su odveć popustljivi, pasivni kad treba da se postavi ograničenje i uzvrati na neposlušnost, jer očito nemaju jasne ciljeve. Autoritativni roditelj uspeva da dovede u ravnotežu jasna ograničenja sa intimnom porodičnom atmosferom. Roditelji koji imaju autoritet daju smernice, ali ne nameću krutu disciplinu, objašnjavaju svoje postupke i dozvoljavaju deci da imaju uticaja na donošenje važnih odluka, uvažavaju samostalnost svoje dece, ali i zahtevaju visok standard odgovornosti prema porodici, drugovima, široj zajednici. Ključna reč je: odgovornost. Studije pokazuju da deca ovakvih roditelja imaju visok stepen EQ, samouverena su, samostalna, maštovita, prilagodljiva i omiljena. Naravno, uglavnom su roditelji mešavina ova navedena tri tipa, u nekim aspektima strogi, u nekim blagi. Koje su onda strategije da se zauzme optimalni stav prema detetu? Pogledajmo:
Pozitivno staranje
Pozitivno staranje je davanje emocionalne podrške detetu na način koji ono jasno prepoznaje i pretpostavlja aktivno učešće u emotivnom životu deteta. Otvoren i brižan odnos prema detetu ima dugoročan efekat na razvijanje pozitivne slike deteta o sebi, na uspešno nošenje sa problemima, i, nećete verovati, na njegovo fizičko i mentalno zdravlje! Dr Rasel Berkli, jedan od vodećih stručnjaka za probleme poremećaja pažnje učenika, preporučuje da se roditelji pozabave svojom decom barem 20 minuta dnevno i da za to specijalno vreme stvore opuštenu atmosferu entuzijazma i uvažavanja, što podrazumeva da se dete pohvali za primerno ponašanje, ali da se izbegava laskanje (Ti gradiš zaista veliku kulu! Ne: Ti najbolje gradiš kule! Napravio si najveću kulu! i sl.); da se učestvuje u aktivnostima igre i da se proprate (opišu) emocije deteta, ma kakve one bile (Izgleda da ti se baš sviđa što se ona dvojica rvu! Nisi ljut, izgleda da baš uživaš!); da se ne postavljaju pitanja i ne izdaju naređenja.
Pozitivna disciplina
Mnogo je teža od pozitivnog staranja. Ona počiva na nekolikim principima: (više…)