Један психолог је смислио експеримент: почео је да хвали уморну децу. А потом је измерио њихову енергију на специјалном уређаји: ергографу. После похвале дешавала се експлозије енергије и умор је нестајао. Али требало је само детету рећи речи критике, увредљиве речи, и енергија би нагло падала.
Након критике дете је било уморно и слабо је извршавало задатке. Јер посебног добра у критици нема. “Ти полако радиш! Ти си лоше написао! Ти си неукусно скувао! Ти си превише дебео !” – да, мало ли се критичног може рећи или написати. И украсти енергија човеку. Учинити га уморним и разбијеним. Опустошеним.
Мудри Френклин је писао: ако желите да стекнете непријатеље – идите и критикујте све. Сви ће почети да вас избегавају. Јер ће увек памтити осећај пада снаге и разбијеност, који су остали послије општења са вама. Као да сте снагу одузели човеку.
Ако желите да се дружите са људима и да им помогнете да боље раде – похвалите их. Увек се може наћи нешто да се похвали. И заједно да се исправи оно што се може и треба да исправи. Човек ће осетити прилив снаге, памтиће како сте му дали енергију – и развиће се најбољи и најкориснији односи.
Критика одузима енергију. Похвала – додаје снагу. И наравно, ми ћемо остати са онима који нам дају снагу. Који нас не пљачкају, као разбојник на путу. И паметни професионални критичари знају да је у критичкој анализи важно истаћи то у чему је аутор успео. И онда истаћи оно у чему аутор није баш успео.
И изразе наду да ће следећи радови аутора бити још бољи од тога. Тако да самозвани “критичари” једноставно нас лишавају животне снаге. Можда, узимају за себе? – то није психолог предвидео и није проверио инструментом.