Jedan psiholog je smislio eksperiment: počeo je da hvali umornu decu. A potom je izmerio njihovu energiju na specijalnom uređaji: ergografu. Posle pohvale dešavala se eksplozije energije i umor je nestajao. Ali trebalo je samo detetu reći reči kritike, uvredljive reči, i energija bi naglo padala.
Nakon kritike dete je bilo umorno i slabo je izvršavalo zadatke. Jer posebnog dobra u kritici nema. “Ti polako radiš! Ti si loše napisao! Ti si neukusno skuvao! Ti si previše debeo !” – da, malo li se kritičnog može reći ili napisati. I ukrasti energija čoveku. Učiniti ga umornim i razbijenim. Opustošenim.
Mudri Frenklin je pisao: ako želite da steknete neprijatelje – idite i kritikujte sve. Svi će početi da vas izbegavaju. Jer će uvek pamtiti osećaj pada snage i razbijenost, koji su ostali poslije opštenja sa vama. Kao da ste snagu oduzeli čoveku.
Ako želite da se družite sa ljudima i da im pomognete da bolje rade – pohvalite ih. Uvek se može naći nešto da se pohvali. I zajedno da se ispravi ono što se može i treba da ispravi. Čovek će osetiti priliv snage, pamtiće kako ste mu dali energiju – i razviće se najbolji i najkorisniji odnosi.
Kritika oduzima energiju. Pohvala – dodaje snagu. I naravno, mi ćemo ostati sa onima koji nam daju snagu. Koji nas ne pljačkaju, kao razbojnik na putu. I pametni profesionalni kritičari znaju da je u kritičkoj analizi važno istaći to u čemu je autor uspeo. I onda istaći ono u čemu autor nije baš uspeo.
I izraze nadu da će sledeći radovi autora biti još bolji od toga. Tako da samozvani “kritičari” jednostavno nas lišavaju životne snage. Možda, uzimaju za sebe? – to nije psiholog predvideo i nije proverio instrumentom.