Ekspanzija digitalnih uređaja i njihov upliv u sve segmente života doveo nas je do velike globalne „krize rukopisa“. Učitelji, roditelji, psiholozi, političari, fizijatri širom sveta raspravljaju o tome da li bi trebalo od dece tražiti da razvijaju nešto što se sve češće smatra prevaziđenom veštinom. Naviknuti na brze internet veze i uređaje, počeli smo da cenimo brzinu koju nam daje kucanje i deluje kao da nema svrhe podizati olovku i pisati po papiru kad je tastatura tako zgodna, jednostavna i brza.
Ipak, jedan od najvažnijih ciljeva današnje škole bi trebalo da bude da očuva tradiciju pisanja rukom. Evo i zašto.
Razbijanje mitova o lepom pisanju
Nije ovde u pitanju samo nostalgija – efikasnost kucanja često je precenjena.
“Poslednjih godina širi se mit o tome kako je u eri računara pisanje rukom prevaziđena veština. Ali istraživanja ne kažu tako. Naime, deca do nekih 11 godina starosti pisala su više reči, pisala su brže i izražavala više ideja onda kada su pisala rukom, bilo štampano ili pisano, nego kad su kucala na tastaturi.” rekla je Virdžinija Berninger, profesor na Univerzitetu u Vašingtonu, u svom intervjuu za Washington Post. Ona je priznati ekspert upravo u oblasti istraživanja veštine pisanja rukom, a rezultati njenih studija u osnovnim školama kažu – pisanje rukom poboljšava sposobnost dece da misle.
Angažovanje mozga
Snimak mozga tokom ove dve aktivnosti – pisanje rukom i kucanje na tastaturi – takođe pokazuje da oblikovanje slova rukom vodi većoj moždanoj aktivnosti. Takođe, pisanje rukom povezano je sa boljim dugoročnim zadržavanjem informacija, boljom organizacijom misli i povećanom sposobnošću za generisanje novih ideja.
Niko još ne ume da objasni zbog čega je to tako, iako istraživači izdvajaju jedan razlog kao najverovatniji – kada pišemo rukom, svako slovo u svakoj reči zahteva drugačiji pokret i angažuje mozak. Dok kucamo, mi ponavljamo iste pokrete, iznova i iznova, koja god bila reč.
Drugi razlog koji se navodi je to da fizičko oblikovanje slova oblikuje koncepte u mozgu. Primera radi, ako želim da napišem reč „rukopis“, moraću da oblikujem sedam različitih slova i da ih spojim. Ako tu istu reč otkucam, samo ću ponoviti sedam istih pokreta. Pisanje zahteva više truda i više angažuje mozak, ostavljajući dublji pečat nego kucanje. Taj pečat je izgleda veoma važan kad učimo nove stvari.
Dok pišemo, pravimo izbore
Još jedan teg koji preteže na strani pisanja rukom je to što se kod pisanja moraju praviti izbori. Istraživači sa Prinstona sproveli su tri studije na studentima, gde su otkrili da oni koji su hvatali beleške na laptopu, imaju slabije rezultate prilikom odgovaranja na konceptualna pitanja, od onih koji su pisali na predavanjima. Dakle, dok hvatamo beleške rukom, mi informacije procesiramo na drugačiji način, te pokušavamo da napišemo tekst svojim rečima kako bismo bili efikasniji. Na taj način pisanje nije mehanički, već smisaoni proces.
Možda kada beležimo ono što čujemo svojim rečima umesto doslovno, moramo da obratimo više pažnje. Pošto ne možemo da uhvatimo baš sve što je rečeno ako pišemo olovkom kao što bismo mogli na tastaturi, na neki način smo primorani da brzo odlučimo na koji način ćemo rečeno zabeležiti u roku od par sekundi, a istovremeno da slušamo ono što se govori dalje.
Učite od velikih
A za odrasle koji se pitaju zašto bi olovku koristili kad nemaju vremena, retko kad moraju da pišu, a rukopis im je već formiran, postoje valjani razlozi i za to. Poznati pisci koji kažu da im je i u vreme postojanja pisaće mašine uvek prvi izbor bio olovka su i Truman Kapote i Vladimir Nobokov, a Kventin Tarantino tvrdi da se poezija ne može otkucati.
A tu je i smanjena mogućnost ometanja kad pišete rukom. Kad ste za računarom, veće su šanse da ćete proveriti mejlove, Tviter ili druge društvene mreže, dok kod olovke i papira ta opasnost ne postoji.
Priredila: A. C.