Kultura poklanjanja ocena

mart 17, 2017

 
Već duže vreme nastavnici u osnovnim školama nerealno ocenjuju đake. Problem je s vremenom poprimio ozbiljne razmere i „prelio se“ na srednju školu i fakultete. Praksa se na kraju pretvorila u kulturu poklanjanja ocena, što je dovelo do inflacije „vukovaca“. (Prema nekim podacima danas ih ima do deset puta više nego pre 30 godina).
Razlozi nastanka ove kulture su trojaki. S jedne strane, za njen nastanak su odgovorni roditelji koji su, kada je devedesetih godina otpočela tranzicija, iskoristili normativni vakuum stvoren raspadom starih institucija i počeli da vrše pritisak na nastavnike da poklanjaju ocene. Sa druge strane, praksu potpomaže ministarstvo prosvete koje kritikuje škole kada vidi da prosečna ocena u školama pada, tumačeći to često kao popuštanje u radu. Da bi izbegli dvostruki pritisak, nastavnici su odgovorili poklanjanjem ocena.
dnevnik-foto-D-JEVREMOVICH
Uskoro je poklanjanje ocena postalo stvar samoispunjavajućeg proročanstva (self-fulfilling prophecy). Kada nastavnik očekuje da će svi drugi nastavnici dati visoku ocenu, onda i on sam daje visoku ocenu. (Tomas Šeling zapravo ovu pojavu zove self-displacing prophecy, jer se prosek pomera sve više i više.) Vremenom se prijemni ispit za srednje škole (danas završni ispit, mala matura), uveden početkom 1990-ih, pretvorio u delimično efikasno sredstvo kojim se dolazi do vernije informacije o znanju učenika i koje pomaže da se razdvoje izvrsni učenici (pravi vukovci) od prosečnih (lažnih vukovaca).
Ipak, test male mature rešava problem samo delimično, jer ocene iz osnovne škole čine 60% neophodnog rezultata za upis u srednju školu. Dakle, još uvek vam se isplati da dobijete poklonjenu, a ne realnu ocenu. Može li institucija male mature, pored korekcije vrednosti učenika, da se iskoristi za realnije ocenjivanje tokom osnovne škole, to jest za suzbijanje kulture poklanjanja ocena? Postoje tri načina da se to učini.
(1) Prvi je da se svaki nastavnik redovno kontroliše. U tom slučaju mala matura više ne bi bila potrebna. Ali to je jako skupo. Praktično vam je potrebno skoro isto onoliko kontrolora koliko ima nastavnika. Umesto toga, potrebna je mera koja je slična meri prelaska sa zimskog na letnje računanje vremena. Zamislite da računanje vremena ostane kakvo je bilo (bez pomeranja sata), ali nam vlada naredi da sve moramo da radimo sat ranije. Svi bismo morali da ustanemo sat ranije, operemo zube sat ranije, dođemo na posao sat ranije, dovedemo decu iz vrtića sat ranije itd. Neki bi uspevali da se prilagode, neki ne, i nastao bi opšti haos. Slično bi bilo i sa pojedinačnom kontrolom nastavnika. Neki nastavnici bi uspevali da ocenjuju realnije, neki ne bi, što bi celu stvar učinilo još gorom. Umesto toga, dovoljno je da svi u istom trenutku vratimo časovnike za sat unazad, i problem je rešen. Niko nema potrebe da se pojedinačno zamara tempirajući vreme, a cilj je postignut.
Ovakvo rešenje treba da se nađe za iskorenjivanje prakse poklanjanja ocena. Predlažem ovde dva takva rešenja.
(2) Smanjiti ili potpuno ukinuti ponder za ocene iz osnovne škole kao kriterijum upisa u srednje škole. Sada je uspeh iz osnovne škole ponderisan na 60%. To znači da vaša prosečna ocena iz osnovne škole nosi 60% ukupnog rezultata koji treba da postignete da biste se upisali u srednju školu. Druga polovina stiče se na osnovu rezultata prijemnog ispita. Kada bi se udeo rezultata iz osnovne škole smanjio na, recimo 25%, poklonjena ocena bi imala više nego duplo manji uticaj na konačni rezultat koji se vrednuje za upis. (Nešto slično je uradila Matematička gimnazija u Beogradu.)
Radikalnija verzija ovog rešenja bi bila da se ocene iz osnovne škole potpuno ukinu kao kriterijum za upis u srednju školu. Kada bi ponder za ocene iz osnovne škole iznosio 0%, a mala matura 100%, nastavnici bi s vremenom prestali da poklanjaju ocene, i usredsredili bi se na nastavu i pripremu dece za malu maturu. Roditelji vukovaca za koje se na kraju ispostavi da nisu vukovci (loše urade test) smatraće da su školski nastavnici poklanjanjem ocena detetu napravili medveđu uslugu. Uskoro će takve škole početi da se izbegavaju, ili će roditelji početi da vrše pritisak da nastavnici realnije ocenjuju đake i naglasak stave na pripremu za malu maturu.
(3) Ocene iz osnovne škole mogu da se zadrže kao kriterijum za upis u srednju školu (sa ponderom od 0,6), ali je neophodno ustanoviti koliko one odgovaraju znanju pokazanom na maloj maturi. Po ovom rešenju, svakom učeniku (odeljenju; školi) računa se prosečna ocena, kao i sada. Potom se ta prosečna ocena uporedi sa ocenom na maloj maturi. Ako prosek učenika (odeljenja; škole) sa testa ne odudara više od 10% od proseka učenika (odeljenja; škole) iz osnovne škole, zaposleni u dotičnoj školi dobijaju vanredno povećanje plate za 5%. I tako svake godine. (Moguće je smisliti i drugu vrstu nagrade ako ovakvo povećanje predstavlja teret za budžet.)
Kako bi rešenje (3) promenilo ponašanje osnovnoškolskih nastavnika? Sada bi svi nastavnici bili zainteresovani da realno ocenjuju đake, jer je svako podudaranje važno. Drugim rečima, nastavnik bi bio zainteresovan da učenik koji zna za dvojku zaista dobije dvojku, jer će tu ocenu verovatno dobiti i na maloj maturi. Ako se to desi, nastavnik dobija nagradu. Ako prosečna ocena iz osnovne škole odudara za više od 10% od ocene na maloj maturi, nema nagrade.
Ova mera može da suzbije poklanjanje ocena jer ga poskupljuje i čini manje atraktivnim. Ceo problem je u tome što poklanjanje ocena sada ništa ne košta. Uvođenjem ovog pravila ono bi nosilo veći oportunitetni trošak, što bi nastavnike podstaklo da realnije ocenjuju.
Izvor: .dusanpavlovic.in.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


42 komentara na "Kultura poklanjanja ocena

  1. Jelena kaže:

    Nema poklanjanja ocena, koliko ja znam. Samo uticaj inkluzije je dovoljan da se sve ispomera: nema više ponavljača, sad su oni inkluzivci, pa imaju dvojke, oni što su imali nekada dvojke postadoše trojke, nekadašnje trojke sada su četvorke, a sve ranije četvorke i petice sada su petice. Sa uvođenjem inkluzije, trebalo je dodati i šesticu, ja bih onda mnogo lakše ocenjivala. Tako danas ocenjujem one izvanredne učenike, darovite – izvinim se detetu pred svima, što ne smem upisati šesticu, i dajem nažalost, samo peticu 🙂

  2. nastavnik kaže:

    Inkluzivne ucenike u skolu ili razred koja njima odgovara!!!
    Nerealno je vaspitati deca zajedno.
    Na nekim nevaznim predmetima kao sto su muzicko, likovno, veronauka, fizicko… oni mogu biti zajedno. ali predmete kao sto su srpski, matematika…. nesmeju

    1. Profesor muzike kaže:

      Poštovani “nastavniče”, da ste zaista nastavnik, i da ste iole samosvesni, nikad ne biste napisali da su muzičko i fizičko nebitni predmeti, makar iz poštovanja prema kolegama sa kojima radite. Kad bi se ovi predmeti poštovali i učili onako kako se to radi u normalnim zemljama, i kad bi ljudi razumeli da su to, uz srpski jezik i istoriju, najvažniji predmeti za njihovu decu kao buduće odrasle ljude koji treba da vode ovu zemlju, ne bismo imali zakržljalu omladinu iskrivljene kičme, koja ne može da pretrči 200m, i koja sedi na internetu 24 sata dnevno, trudeći se da izgleda i da se ponaša kao Ceca, Jeca i ostale “zvezde”, jer se njihovi idoli ne bave matematikom i fizikom (koji, realno, većini ljudi u životu njihovom nisu bili potrebni), već muzikom i sportom. Dakle, to su ljudi koji, uz podršku roditelja kao što ste Vi, zaista vaspitavaju našu decu i “uče” ih “pravim” vrednostima, i na koje se generacije naše dece ugledaju svakog dana, dok sa 14 godina u štiklama od 15cm vise po splavovima i klubovima, slušajući iste gorespomenute spodobe koje im govore kroz svoje pesme i svojim “glamuroznim” životima šta je “in”, a šta “out”, i kako treba da se “ponašaju” da bi u životu postigli istu takvu “glamuroznost”. A da ste zaista “nastavnik”, znali biste i da se “ne smeju” piše odvojeno… Kao što ne znate. Pozdrav!

      1. Čarls kaže:

        Ne bih da licitiram, ali istorija bitan predmet !? Dajte molim vas. Jedan moj kolega je bio u pravu kada je rekao da joj treba oduzeti zvanje nauke… Deca u mojoj školi samo uče istoriju, a sve je manje znaju i razumeju !

        1. Profesor muzike kaže:

          Pa nije problem u istoriji, već u profesoru. Naravno da je istorija izuzetno važan predmet, jer je za jedan narod važno da zna ko je, odakle potiče i šta ga čini baš tim narodom, a ne nekim drugim. Problem je u pristupu, jer joj se prilazi na bubalački i suvoparan način, što je čini dosadnom i neshvatljivom. A rešenje je upravo to što ste i rekli – treba je približiti učenicima, i na pitak i zanimljiv način pomoći da shvate značaj događaja čije posledice danas živimo. Veliki broj nas je imao ludake od profesora istorije, koji su nas gušili suvoparnim informacijama i satirali ako ne znamo napamet godine, ali ja ne mislim na to, smatram da je to predmet koji obiluje zanimljivostima, ako se na takav način pristupi. Uostalom, pročitajte bilo kojo istorijski roman, pa ćete shvatiti koliko istorija nije dosadna, kad vam na stranicama ožive ljudi i događaji sa kojima možete da se poistovetite. Ljudi danas potpuno potiru i ne shvataju značaj kulture, a bez opšte kulture, koja podrazumeva i poznavanje sopstvene istorije i korena, nema zdravog društva. Džaba sve ostalo ako smo nekulturni ljudi, bez poštovanja za svet oko sebe, a na tom polju nas obrazuju maternji jezik, istorija, likovna i muzička umetnost i sport, jer izgrađuju stav i mišljenje svakog pojedinca, obrazuju lični ukus i pravila ponašanja i postavljaju postulate za celokupnu ličnost. Sve ostalo je nadogradnja. Nemojte misliti da omalovažavam bilo koji predmet, daleko od toga, već samo ukazujem na to da su ovi predmeti fundamentalni da bi društvo zdravo funkcionisalo.

          1. Divna prosla vremena kaže:

            Učeći istoriju, znamo ‘ko smo? Udzbenik nijedne godine nije isti i uvek se menja. Zašto??? Jer ga pišu “pobednici”! Kada sam ja učila istoriju, učila sam da je Tito bio najbolji čovek na svetu, da nije bio ono sto je danas tj.zločinac (to je samo jedan od 100 primera).Moje dete ce da uci drugu istoriju itd u nedogled. I na kraju ne znamo ko smo, sta smo, odakle smo, sta je istina a sta laz.

        2. Ceki kaže:

          Kako možete da odvalite i ostanete živi da je istorija nebitan predmet?! Ubite narodu jezik i istoriju i ubili ste narod! Svašta!

      2. Milena kaže:

        Dodajem i ovo – poslije tačke ide veliko slovo.
        Bravo za komentar!

      3. matematičar kaže:

        Gospodine zbog nastavnika muzičkog djeca slušaju ono što slušaju, a ne zbog ostalih. Zbog nastavnika fizičkog hodaju kriva. Ljudi koji se bave matematikom u većini dobro žive. Djeca koja imaju dobru ocjenu iz matematike imaju i iz muzičkog. Čovjek vam nije ništa rekao što nije istina.

      4. Slobodan kaže:

        Hvala.

      5. Gordana kaže:

        Evo jedne poklonjene ocene iz srpskog jezika.

    2. Goran kaže:

      Marginalizujes predmete kao sto je fizicko, za koje je isto tako trebalo skolovanje, jos si plus i nepismen. Ne smeju se pise odvojeno. Posle srpskog jezika i matematike fizicko je najbitniji predmet da deca ne bi odrasla nesposobna. Predajem matematiku tako da sam objektivan po ovom pitanju.

    3. Kobra kaže:

      Natavnici ne smeju da pišu “nesmeju”.

    4. Radoje kaže:

      Nema nevažnih predmeta. U školi u kojoj radim ima nedovoljnih ocena i iz muzičke kulture (prošle školske godine jedan učenik je polagao muzičku kulturu).
      Inkluzija je potrebna za decu koja imaju poteškoće u učenju, socijalizaciji…Sa njima u razredu je teško raditi, ali ne smemo praviti diskriminaciju. Inkluzija im pruža šansu da budu prihvaćeni od drugara, a da li će biti prihvaćena pre svega zavi od stava nastavnika koji izvode nastavu. Deca koja rade po IOP-u će postati ljudi. Sa svojim drugarima iz razreda sretaće se na ulici, u zgradi, marketu, autobusu… Da li možemo tada da ih razdvojimo?
      I na kraju rečca NE se piše odvojeno od glagola osim u četiri slučaja: neću, nemam, nisam,nemoj.

  3. vlada kaže:

    Ocena na maturi često nije realna jer nastavnici/profesori koji čuvaju djake pri izradi – rešavanju testa, pomažu, kako bi rezultati bili bolji. Na taj način se osnovne škole medjusobno “takmiče” čiji su djaci bolje uradili test. Mislim, da je predlog broj 2 najbolji.

  4. Ivana kaže:

    Koliko ja znam, nastavnici koji cuvaju djake na maturi nisu iz te skole, pa samim tim otpada opcija da pomazu deci kako bi ta skola postigla bolji uspeh. Osim toga, nastavnik ne dezura sam, pa je samim tim nemoguce da pomaze ucenicima.

  5. natasa platisa kaže:

    ja mislim da su krivi roditelji koji pritiskaju nastavnike i oni idu linijom manjeg otpora. danas vise nema vrlo dobrih ucenikaili su svi odlicni ili za dopunsku nastavu

  6. Jasmina kaže:

    Slozicu se sa misljenjem”profesor muzike”,i konstatacijom da problemi u ocenjivanju postoje i to oduvek.Ali ,kao prakticar sa iskustvom mogu reci da svi beze od odgovornosti i problema i to prebacuju na druge .Radim posao sa velikom ljubavlju i za mene je najteze “oceniti realno”.Uvek sam za to da uceniku pomognem ,da ga podrzim ,ohrabrim ,ali i osvestim sta je to “petica”.Ja sam se za svoje borila sama.Nije mi tata bio neko ,kao danas ,nismo imali puno toga ,pesacila sam u skolu svih osam razreda i to dosta daleko po brdima i dolinama.Nastavnici mi nisu bili “kucni prijatelji”.Bili su mi prijatelji,jer su mi pomogli da naucim i budem samostalna u svom zivotu.Zato znam da je u ucionici “gazda “onaj ko izvodi nastavu ,pa samim tim je on taj koji tacno zna koju ocenu zaradjuje njegov ucenik i ako ceni sebe ,svoj posao i ucenike ,onda ne moze da se dodje u “kupoprodaju,trgovinu i poklanjanje ocena”i sto je najgore na kraju skolske godine.To ja nazivam “nastavnici carobnjaci”jer od dnevnika sa mnogo jedinica u toku skolske godine i skrivenih “vukovaca ‘,dobijemo idalno,zeljeno stanje ,ali i lazni rejting pojedinih nastavnika.

  7. Nenad Nis kaže:

    Uz duzno postovanje kolegama koje predju tzv. “lepe umetnosti”, moram da konstantujem, izuzimajuci zaista vrlo retke izuzetke, njihovi problematicnu vrednost onako kako se sad predju. Nemojte pomisliti da ih nipodastavam, stavise veliki sam poklonik umetnosti, ali… Cinjenica je da posle devet ili deset godina pohadjanja npr. Likovnog, jednostavno nema NIKAKVOG napretka kod dece – niko nije NAUCIO da nacrta bolje – ni ruku, ni zivotinju, ni pejsaz… Posle x godina niko nije naucio ni JEDAN JEDINI akord da odsvira, bez prevelikih pretenzija ka virtuoznoscu… Onako kao se fizicko predaje, deca mogu imati jos pet casova dodatno, opstace i kifoza i skolioza i ravni tabani…
    Za sve ostale pedmete postoje neki parametri pracenja napredovanja – iz matematike moraju da nauce u sestom ono sto ne znaju u cetvrtom, u osmom ono sto se ne radi u sedmom i tako redom… Iz fizike i hemije je slicno…
    A problem je u tome sto NIKO ne zeli da resi problem poklonjenih ocena – da se to zeli, prvo bi se definisao problem a onda bi se pronaslo i resenje…

  8. nena kaže:

    ocene se dele ovako:
    Nema poklanjanja, radi se po jedinoj mogućoj šemi
    1 – nema – jer nema smisla pored inkluzije
    2 – inkluzija + svako drugi koga je društvo prisililo da ide u školu i uči npr.polinome, a postaće kuvar, frizer, fizički radnik i sl., jer može da ponavlja do kraja života i neće shvatiti te iste polinome, a i ne treba mu.
    3 – ko ponešto zna i ponešto razume
    4 – ko malo više zna i ponešto razume, može da nauči šablone, ali se nikad neće baviti poslom za koji mu treba ovo gradivo
    5 – ostali

  9. nena kaže:

    A možda je trebalo da ostane ovako:
    5 – ko stvarno zaslužuje
    4 – ko stvarno zaslužuje
    3 – ko stvarno zaslužuje
    2 – ko stvarno zaslužuje
    1 – ko nije za školovanje
    Onda bismo kao nekad bili sigurni da kad odemo kod lekara, stvarno zna da leci, da inženjer stvarno zna svoj posao, da je majstor stvarno majstor, a država stvarno država.

  10. bozic bata kaže:

    Poklanja se….to svi znaju…i ..teško se sa time izboriti(prosvetar kome je od toga muka).
    Roditelji hoće da im dete bude odlično,vole da se pohvale komšijama,rodjacima ,a opet znaju da ispišu dete iz škole u kojoj nije odlično.Zato neke škole imaju problem sa manjim brojem učenika.

  11. nimfeta kaže:

    A onda im, kad zavrse skolu i traze posao, traze znanje engleskog i niko ih ne pita da li du imali ekonomsku grupu predmeta i koji je predmet onda najbitniji?

  12. LJUBISA kaže:

    “Ipak, test male mature rešava problem samo delimično, jer ocene iz osnovne škole čine 60%”
    Ovo je 70% a Ministar pricao o ovome pa sa 60% podigao na 70%.
    Posto je sve otislo dodjavola predlazem da svi budu VUKOVCI i jos bolje da se u opste ne ocenjuje.
    Tako bi bili zemlja genijalaca!!!!
    I treba da propadnemo kada politicare ovo ne interesuje.
    Nije me vise zao za SRBIJU, kad svi gledju svoja posla i okrecu glavu od problema.

  13. Koja kaže:

    Niko nas ne ferma. Šta onda očekujete od nas?

  14. Smilja kaže:

    Radim u srednjoj školi. Nastava opštih predmeta je odeljenska a nastava stručnih predmeta se odvija u manjim grupama. Sve je manje zainteresovanih učenika. Primamo sve koji žele da dođu.
    Ukoliko ne bi poklanjali ocene,
    – (rukovodstvo kaže) da ne bi bilo toliko zainteresovanih učenika,
    – smanjio bi nam se broj grupa,
    – smanjio broj časova,….
    i onda,…
    bi došlo do proglašavanja tehnoloških viškova.
    I šta sad? I kako sad?

  15. Sne kaže:

    A sta ćemo sa prepusivanjem na maloj maturi!?
    Po meni je pritisak na visinu ocene veći od strane ministarstva. Pogledajte samo pravilnik o ocenjivanju – ne tako davno učenik je za 2 trebao da zna, ponavljam ZNA 60% gradiva i to je bilo dovoljno za 2 a danas se ocena zove isto dovoljan (2) a dobija se za prepoznavanje gradiva! Vodela bih da mi neko objasni šta znači prepoznavanje gradiva i kakva je to diploma ako se zasniva na prepoznavanje, gde je tu znanje?

    1. Gordana Naumović kaže:

      Mislim da bi trebalo da direktori, pedagozi i psiholozi u školama više prisustvuju časovima nastavnika i kad obrađuje novu temu i kad ocenjuje. Meni nije smetalo da mi se nenajavljeno pojave na času. Jer to je pravi uvid u rad nastavnika.

  16. Učiteljica kaže:

    Ne slažem se da je test male mature pravi pokazatelj učeničkog znanja. A što se neregularnosti tiče…. Ima ih i te kako.

    1. Natasa kaže:

      Naravno da nije pokazatelj ako postoje pripremne zbirke i sablonski zadaci i po oblasti dobijes 15 primera. Onda sigurno ne znaci puno. Znacila bi kad bi bilo zadato 40-50 primera po predmetu i kad bi bilo vise primene. I itekako bi bilo bitno kad bi se naglasilo da uspeh na maturi ne sme da odstupa vise od pola ocene od zakljucne ocene iz tog predmeta.

  17. Natasa kaže:

    Zivim u zemlji gde ne postoje “sve petice” i gde neko ko ima prosek ocena 8,5 (maksimum je 10) je klasa za 98% srpskih “svih petica”. Zar mislite da je normalno da u jednoj zemlji 1/5 populacije budu vukovci, a 80% odlicni. Ta degradacija skolstva i inflacija petica vodi u depresiju koje za sad niko nije svestan, a to znaci imas diplomu koja nema nikakvu vrednost.

  18. Anchy kaže:

    Onda direktor uporedi prosek ocena svih srbista,matematicara… i javno pohvaljuje ove sa vecim prosekom. Oni koji imaju manji prosek,nisu dovoljno pruzili deci.
    Posle se nekoliko opstinskih skola medjusobno uporedjuju. Ko ima bolje proseke. Pa kad ti je manji prosek od onih drugih PP sluzba vrsi pritisak jer nece se deca upisati,pa necemo imati fond.
    Onda dodju i roditelji,pa sve u krug.
    Ko realno oceni bude najgori!!!
    Da ne pominjemo inkluziju i da vise niko ni nema jedinicu. I ko je kriv???

  19. Natasa kaže:

    Mislim da u Srbiji ljudi uopste ne shvataju koliko je sistem ocenjivanja degradiran, tu se vise ne radi o poklanjanju, vec o izmisljanju. Naravno da je inkluzija doprinela tome extra. Totalno je pogresno razmisljanje da neke izmisljene petice motivisu i stimulisu decu. Naprotiv samo im pokazuju da je sve laz i prevara i da se ne treba uopste zamarati i uciti. Apsolutno pogresan sistem vrednosti, demotivisuci, nekreativan, neinspirativan. Sramota koju niko ne zeli ni da vidi, a ni da konstatuje, a jos manje da promeni. Pisalo se svojevremeno o losim rezultatima na PISA testiranju…. Nisu deca losa na PISA testiranju toliko zbog samog sistema obrazovanja, vec zbog toga sto se uzorak populacije koji se testira bira da bude priblizno istog uspeha….a problem je sto mnogi odlicni u Srbiji su losiji od dobrih u Finskoj, Kanadi ili Holandiji. I zato je nas rezultat posebno los.

    1. IQ kaže:

      U Srbiji se niti ocenjuje, niti ceni znanje. Pametna Srbija se ucutkuje, proteruje, negira. Posle toga sta je preostalo je sa punim pravom glasno i aktivno i zahteva svoju ocenu pet. Kada sistem skrajne i zamagli najbolje, prosecni i ispodprosecni zauzimaju mesto na vrhu. Medju decom, medju nastavnicima. U svim sektorima. I starosnim grupama. Drustvo nam je palo. I sta sada tu mogu nastavnici? I to oni najbolji? Da budu dosledni i principijelni? A zakon im ne dozvoljava to. Zeljenu ocenu ces dati milom ili silom. Prvi je tehnicki laksi, a profesionalno i moralno tezi put. Drugi je mnogo tezi po svim osnovama i predstavlja siguran put do otkaza, profesionalne sramote i drustvene osude. Logicno je da ljudi izmedju dva zla biraju manje. I sacuvaju svoj zivot i porodicu od kontaminacije. Zar ne?

  20. Peatr kaže:

    Veoma korisno rešenje bi bilo da se ukinu nazivi odličan, vrlodobar itd…sobzirom da se najveći broj ocena poklone ne bi li učenici dostigli određeni uspeh (uglavnom odličan)

    1. Gordana kaže:

      Ima delimično istine u tome. Ali se masovno poklanjaju dvojke. U čemu je razlika? Kada poklonite 5 za uspeh, vi malo “pogurate” radno dete, koje nije imalo snage i znanja za bolji uspeh.
      Kada poklonite dvojku, vi nagradite neradnika pozitivnom ocenom za njegov nerad! Pa sad vidite, kako ćete?

  21. mama kaže:

    Mozda ce ovo liciti na Bajku ali moje dete kada je krenulo u skolu uciteljica nam je rekla da je gradiovo pisano za prosecno inteligentne djake da je njen zadatak da svu decu nauci da znaju za 5, da ce nekom trebaiti tri dana da nesto savlada a nekom tri meseca. Da se ne brinemo i da ne pravimo pritisak na nju i decu. Moja deca su volela da idu u skolu prva cetri razreda, na takmicenjima su pravili sjajne rezultate, ucilo se i takmicilo, ta deca su nastavila da nizu uspehe i kod nastavnika …samo je stvar bila u tome da je ona znala svoj posao, poznavala decu i znala kako ce kome pomoci, znala je da ih nauci da vole skolu i da uce. moze i tako….ocene jesu vazne, znanje jeste vazno…a sta cemo sa tim sto su losi ljudi, sto nema empatije, sto gradjansko vaspitanje sluzi za igranje igrica, sto muzicar ne dolazi u skolu cetvrtkom jer jverovatno sredom ima tezgu do kasno….sta sa fizicarkom koja ne zna da ispredaje nista, sta sa srpkinjom koja je vise na bolovanju nego u skoli, a o inkluziji bih mogla roman da napisem….

  22. Koja kaže:

    Samo vratite vaznost i dostojanstvo prosvetnim radnicima i videcete poboljsanje.

  23. Gordana kaže:

    Ocene se masovno poklanjaju. Trguje se: ja tebi, ti njemu. Trudim se da prva zaključim ocene, da izbegnem trgovinu i cenkanje. Veliki broj negativnih ocena ispari dan pre završetka školske godine. Zlo mi je kada vidim konačni uspeh učenika, npr. vrlo dobar, a na polugodištu je imao 5 i više nedovoljnih ocena.
    Sami nastavnici sebi potkopavaju autoritet.
    Ni jedan učenik vam neće zameriti doslednost u ocenjivanju.

  24. Cat kaže:

    Mama sam dva osnovca. Moj utisak kroz njihovo školovanje nije ni malo jednostavno objasniti: Škola je jedna zatvorena zajednica gde se utisak o radu jednog učenika prenosi sa učitelja na nastavnike, komentarima u zbornici. Moje mladje dete je dobilo epitet lenj i ako ostane u istok školi njega će taj epitet pratiti kroz celo školovanje. Nisam pirimetila pritisak na nastavnike da poklanjaju ocene. Čak naprotiv mišljenje jednog nastavnika ili učitelja se često prenosi na ostale kolege koji vodjenjeni iskustvom kolega umeju da budu sve samo ne objektivni. Ako dete nije dobro na pr. Iz Geografije i ima 3 zašto ta ocena mora da se reflektuje i na ostale predmete pa kada ustane da odgovara nastavnik ga pita do trojke i tu se završava njegov trud da iz učenika “izvuče” znanje koje ime. Takodje postoji još jedan fenomen a odnosi se na poklanjanje ocena. Imam u školi primer deteta koje je bilo do šestog odličan učenik, gde je kasnije u sedmom krenulo da beži sa časova, puši, organizuje tuče i sl. I to isto dete sa sve ukorom pred isključenje završi sedmi razred odlično. A po principu nastavniče ako mi vi date pet vaš kolega će mi dati pet i ako takav dogovor nije postojao. O važnosti predmeta, ne mogu svi biti talentovani za sve, takodje za muzičko, likovno ili tehničko, mora da postoji objektivnost. Ako učenik redovno ide na nastavu, donosi sve radove, radi na času, zašto da na pr. iz likovnog nema 5 ili iz tehničkog? Nisu svi talentovani za crtanje, moje starije dete muku muči sa tim predmetima. Za sve radove dobija 4. a ponekad iz tehničkog i 3. zato sto stvarno nema dara za crtanje ali takodje redovno pohadja nastavu i redovno kod kuće završava radove. Iz muzičkog se prijavio da ide na hor, zato sto deca koja idu na hor imaju 5. ali ga je nastavnik odbio pod obrazloženjem da je jedini dečak koji se prijavio. Ne očekuje da mojoj deci nastavnici poklanjaju ocene i tako im stvaraju magareću uslugu da i bez rada se može do uspeha a takodje jedva čekam uvodjenje e-dnevnika u potpunosti, ne bi li se tako povećala objektivnost kod nastavnika. Nadam se da oni nastavnici koji krenu da komentarišu moj komentar su prvo dobro razmislili koliko su bili objektivni prilikom ocenjivanja učenika. Sve koje jesu od srca pozdravljam!

  25. Gordana Naumović kaže:

    Ja sam za ukidanje obaveze školovanja od 4. razreda osnovne škole pa na dalje. Ko hoće neka dolazi, ko neće ne mora. Učenici sami biraju oblasti koje ih interesuju. Na kraju kvalifikacioni ispit.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama