– Halo, kume?
– Oooooo…. Pa, gde si, kumašine, sto godina te nema! Kakav si mi?
– Ej, ludnica neka, šta da ti pričam… Kakvi ste vi svi?
– Dobri smo, ono, standardno. Ja radim, Mila uzela par dana odmora, odvela decu kod svojih malo pred školu, i tako, nigde nismo išli, naravno, pa bar malo da udahnu vazduha, znaš… Vi?
– Nije loše, eto, radimo… Ni mi nigde letos, klasika… Sad i ovaj mali kreće u školu, pa frka, znaš već…
– Aaaa, pa sad je jasno što se javljaš, treba veza za učiteljicu opet, je l’ tako…
– Ovaj… Nije tako jednostavno, u stvari… Nešto je drugačije sad nego za Marka… Evo, probaću da ti objasnim… Da, treba mi veza, da se ne lažemo. Ali, sad mi treba veza da upadne kod neke, ono… Što bi rekli – ’nou nejm’ učiteljice, ako me razumeš…
– Vidi, slagao bih kad bih rekao da razumem!
– Ovako, hajde da probam što kraće, ’zipovanu verziju’, što bismo mi, programeri, rekli. Za Marka smo bili u fazonu da dobije najbolju. I sećaš se, mi smo se raspitali, žena je zmaj, zaista, čuli smo sve najbolje o njoj. I Ivana i ja smo odabrali nju, nijednu drugu, zamolili tebe, i sve super, ali prevideli smo jednu sitnicu – da će još ljudi poželeti da upadne kod nje. I to uglavnom raznih ljudi, onih koji jure vezu u očaju i u fazonu su „nismo mi uspeli da ga vaspitamo, učiteljica će“, razumeš me?
– Aha…
– I onda imaš situaciju gde je učiteljica super, a deca i roditelji jedno osamdeset posto – katastrofa! I šta se dešava – učiteljica ne može ni da radi, razumeš? Žena prvo počela sve ono kako treba, vidim Marko baš ono napreduje, što god ga pitam zna, pa onda priredbe, sekcije, sve kao u nekoj privatnoj školi. Međutim, onda krenuli roditelji sa svojim zahtevima, pretnjama, znaš već… A deca – divljaci, tuče, krađe, uništavanje, ma da ti ne pričam. Onda kad su videli da Marko nije u tom fazonu, neće sa njim da se druže, on je onako vaspitan, znaš, ma cirkus! Ja ga u početku učio da se sa svima druži, sad sam u fazonu – čuvaj živu glavu, znaš… Da ne dužim, žena se, čoveče, razbolela. Ali stvarno razbolela! Bila na bolovanju prvo tri meseca, nešto valjda srce, pitaj Boga, i valjda shvatila – za čije babe zdravlje, znaš? Kapiraš me?
– Dobro, i?
– I evo ide četvrti razred, stalno neke zamene po mesec-dva, pa dođe ona, pa taman se malo vrate u kolosek, onda pravo da ti kažem, odem na roditeljski, vidim sve one likove, krenu onako bahato, razumeš, samo što je ne zadave, gluposti – zašto je moj mali dobio četiri a sve je znao, zašto si kaznila moju ćerku, ma da ne veruješ. Ej, meni neprijatno kad sedim tamo, a sve su kao neki intelektualci, a primitiva pršti na sve strane!
– Auuuu….
– Ma, da… Mogu samo misliti šta joj rade na otvorenim vratima kad se ovako ponašaju pred svima, na roditeljskom! Ja ono kad čekamo decu malo probam da porazgovaram sa tim ljudima, kad čujem te stavove, čoveče, pitam se otkud ja među njima! Znaš već…
– Da, da… Uh….
– A deca tek… Šou! Svi podeljeni po nekim grupicama, pa se mrze, pa se ogovaraju, pa jedni drugima smeštaju… Ja nisam verovao svojim očima kad sam video kako se ponašaju! Ne može žena da ih pokupi! I naravno – svako malo ode na bolovanje, mučenica. I tako ukrug! I šta je poenta – da je Marko izbrojao da je do sada imao devet učiteljica, kad je sabrao te zamene, sad u četvrtom će sigurno isto tako žena da sebe štiti tako što će da ide na bolovanja, a pravo da ti kažem, i kad je tu – više se uopšte nešto ne daje za tu decu, i ja to razumem – da li treba da umre za platu od 50 hiljada?! Da je neko jednog dana pretuče što je klinac dobio lošu ocenu? A deca pitaj Boga kako će u petom da se snađu. Tako da, ja bih za Miloša neku za koju niko nikad nije čuo!
– Pa, dobro, razumem, ali šta će ti veza za to, prosto pusti neka upadne tamo gde ga psiholog rasporedi!
– Jeste, to bi bilo super, ali postoji šansa da će slučajno upasti kod neke super kod koje bi svi, i šta ću tad? Kroz isto da prolazim? Zato bi te tvoj kum zamolio da se potrudiš koliko god možeš da upadne kod neke tako.. kako da ti kažem… nepoznate! Eto, nepoznate!
– Vidi… Ja ne znam kako sad da pitam ovu moju koja mi sve sređuje za učiteljice, ’Daj neku nepoznatu’, malo je glupo…
– Ma, znaće ona najbolje. Evo, saznali smo koje su tražene, pa ne njih nikako! Reci samo da ne ide kod Dušice i Vesne, one su ono – vrh! Žene su čudo, baš ih svi hvale, i svi se trude da im deca upadnu kod njih, eto, za početak da nikako ne bude kod te dve. Čuli smo i neka Jovana da je OK, mlada, ambiciozna, novija je pa se ne zna baš mnogo o njoj, ali za svaki slučaj ni kod nje. Eto, ostale su dve, pa jedna od te dve, eto ni ja ne znam kako se zovu, pa neće verovatno znati ni ta tvoja, eto – neka izabere jednu!
– Dobro, kume, pravo da ti kažem, zbunjen sam malo, nikad mi niko nije tražio vezu za nepoznatu učiteljicu, ali probaću sve što je do mene, pa ti javljam.
– ’Ajde, moli te kum. Mnogo mi je važno, ne mogu ovo da prolazim još jednom!
– Važi, važi, razumem. Javljam šta sam uradio…
– Ljubi te kum tvoj, mnogo ti hvala… Pa se onda vidimo nešto porodično, možemo na ručak negde da odemo kad se tvoji vrate!
– E, da znaš, čuo sam za jedan mnogo dobar restoran na Dunavu, može tamo!
– Dogovoreno! Javi kad se vrate, ja častim! Hvala ti mnogo za ovo!
– Ništa, kume, kome ću nego tebi?! Čujemo se!
Autor: Maja Bugarčić
Priča je u zasnovana na istinitim događajima