Деца са сметњама у развоју – колико екрани утичу и која је улога колектива, породице, друштва

8 фебруара, 2022

Екрани сами по себи не могу бити узрок озбиљних здравствених тегоба, али могу да погоршају прогнозе када дете већ има неки постојећи развојни проблем јер му је тада потребно стимулативно окружење и интеракције са другим особама, које екрани не обезбеђују, каже за Зелену учионицу Наташа Срећковић Миленковић, која већ десет година ради са децом са поремећајима из спектра аутизма, у дневној болници за децу “Др Светомир Бојанин”. 

Са Наташом смо разговарали о подршци коју деца са сметњама у развоју имају, али и о оној која им је потребна, а не добијају је довољно.

Колико се ситуација са сметњама у развоју код деце у Србији мења из године у годину?

Истраживање капацитета домова здравља за подршку раном развоју показује да је свако шесто дете предшколског узраста у ризику или има развојну сметњу, односно 16,1 % деце.  

Глобални подаци такође указују да је за око 20% деце узраста до 5 година потребна нека развојна подршка што представља око 60.000 деце у Србији, односно око 17.000 деце са потенцијалним развојним тешкоћама у Београду.

Да ли систем препознаје ову децу на прави начин?

У самом процесу препознавања ове деце на почетку, у периоду раног развоја, кључну улогу има систем здравствене заштите. То је први систем који треба да буде оснажен да препозна потенцијална одступања у развоју детета, да адекватно реагује и да укључи дете у ране интервенције за даљу стимулацију дечјег развоја и правовремену подршку детету и целој породици. Последњих неколико година почело се са применом скрининг инструмента као што је  упитник Узраст и и стадијуми развоја детета (УРД) који се обавља на прегледу код изабраног дечјег педијатра и чим се уоче знаци одступања у правилном расту и развоју детета, дете се упућује на одговарајуће интервенције.

Прочитајте и: Аутизам и вртић – иде ли то?

Након тога или упоредо са тим дете прелази у вртић и систем предшколског васпитања и образовања који треба да обезбеди детету оптималне услове за даљи развој.  Дете узраста од три године до поласка у основну школу уписује се у развојну групу само уз мишљење интерресорне комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке, уз сагласност родитеља.

За децу са сметњама у развоју вртићка група је веома важна за развој комуникативних способности и социјалних вештина. Предшколска установа треба да обезбеди отклањање физичких и комуникацијских препрека у складу са потребама детета, односно да врши потребна прилагођавања и, уколико је потребно, обезбеди израду, доношење и реализацију индивидуалног образовног плана (ИОП1). Подршка педагошког асистента је веома значајна деци у редовној вртићкој групи. У развојној групи планира се и реализује свакодневна интеракција и укљученост у активности осталих васпитних група, док је у отвореним развојним групама такав вид подршке свакодневан. 

Да ли је аутизам заиста у порасту последњих година или је то стање које је сада само добило своје име?

Најновије бројке указују на пораст преваленце аутизма, према подацима Америчког Центра за контролу и превенцију болести 1:44 деце узраста од 8 година дијагностикован је развојни поремећај из спектра аутизма, што јесте скок у односу на претходну процену када је однос био 1:54 деце. 

Међутим, то не значи да је сада заиста више деце оболело, већ је рани скрининг за сву децу узраста између 18 и 24 месеца старости омогућио да се врло рано уоче и неспецифични и блажи облици аутизма који би можда остали непрепознати. Такође повећана је свест о аутизму је врло значајна јер у том случају родитељи активно траже од педијатара да прегледају њихово дете ако сумњају да дете не прати развојне миљоказе. Проширени критеријуми за дијагнозу верзија ДСМ-5 омогућавају вишеструке дијагнозе и сада се користи термин поремећаји из спектра аутизма (ПСА).

Рано дијагностиковање деце је значајан напредак јер што се раније идентификују деца са аутизмом то ће пре бити повезана са услугама и подршком која им је потребна. Рана дијагноза и третман аутизма оптимизују способност деце да комуницирају, уче, сарађују са другима и развијају независност.

У свакодневном сте контакту са родитељима и децом којима је потребна подршка. Да ли заиста екрани имају велику улогу у томе како се деца развијају и да ли могу бити узрок развојних проблема?

Екрани сами по себи не могу бити узрок озбиљних здравствених тегоба, али могу да погоршају прогнозе када дете већ има неки постојећи развојни проблем јер му је тада потребно стимулативно окружење и интеракције са другим особама, које екрани не обезбеђују. Препоруке Америчке академије за дечју и адолесцентну психијатрију су ревидиране у фебруару 2020. године. До тада су важиле препоруке да дете до друге 2 године живота уопште не сме да користи екране било које врсте, међутим сада се говори о томе да је дозвољено да деца до две године користе екране, али уз подршку родитеља.

Прочитајте и: Ја ЗНАМ шта изазива аутизам

На узрасту од 18 месеци старости дете може да користи екран за видео ћаскање заједно са одраслом особом (на пример, са родитељем који је ван града).

Између 18 и 24 месеца детету би време испред екрана требало да буде ограничено на гледање образовних програма, али искључиво са неговатељем/родитељем.

За децу од две до пет година, ограничите време испред екрана на око 1 сат радним даном 

За узраст од шест и више година, подстичите здраве навике и ограничите активности које укључују екране.

Родитељи треба да искључе све екране током породичних оброка и излета, као и да избегавају да користе екране као замену за умиривање или да зауставе нападе беса код деце. Треба да искључите екране и уклоните их из спаваћих соба 30-60 минута пре спавања.

Суочавање са дијагнозом родитељима понекад донесе разочарање, понекад олакшање, јер неки од њих предуго тумарају. Шта је то што им недостаје од система? Који вид подршке?

Рано препознавање тешкоћа је од кључног значаја како би се дете што пре укључило у ране интервенције које доказано дају најбоље резултате у даљем развоју детета. 

Међутим, постојећи начин рада педијатријске службе има доминантан фокус на телесно здравље и раст детета, који не подразумева свеобухватни приступ сагледавања свих развојних домена, то је и оно што заиста недостаје на почетку када родитељи изразе прву забринутост око стања детета, а многи их умирују тиме да је дете мало и да немају разлога за бригу. Ми као стручњаци знамо да је могуће прве симптоме развојних проблема уочити врло рано и некада и сами родитељи то примете, зато је тада важна правовремена реакција. На срећу, сада се и то полако мења и врши се функционална процена деце приликом прегледа код педијатра.  

Тренутно, у Србији, у државним установама, не постоји довољно велики капацитет како би стручњаци могли да прихвате и пруже одговарајући и довољно интензиван третман за децу са развојним проблемима било које врсте. 

Увек актуелно питање је инклузија. Део јавности је против, други део заговара инклузију, кад су у питању школе и вртићи. У систему какав је наш, да ли је инклузија решење или ипак не?

Инклузија је свакако добро решење за децу са сметњама у развоју и то је нешто што и у будућности треба да се подржи како би  деца имала једнаке могућности и прилику да учествују у програмима у својој заједници са другом децом, да уче од својих вршњака који им служе као узори који значајно могу да им помогну у развоју друштвених вештина и комуникацији, али и да им обезбеде добру припрему за живот одраслих у заједници.

Важно је да знамо шта све значи добра инклузија у систем, дете заиста треба да има само бенефита од таквог начина школовања и образовања, у ситуацијама када због природе дететовог развојног проблема или придружених болести то није могуће извести и даље постоји опција да деца иду у специјалну школу. Инклузивно образовање јесте и даљи изазов за све запослене у образовању и данашња пракса показује да је наставницима у школама и васпитачима у вртићима и даље неопходна подршка у инклузивној пракси, али васпитачи и наставнички колективи имају пресудни утицај на развијање позитивне климе која подржава инклузију. Они су ти који треба да усмере вршњаке да и они желе и да науче како могу да пруже подршку вршњаку који се суочава са развојним тешкоћама. 

Колико су васпитачи и учитељи заиста спремни на рад са децом са сметњама у развоју или аутизмом? Да ли имају неопходна знања и могућности?

Васпитачи и учитељи су спремни за рад са децом са сметњама у развоју. Њихово формално образовање им даје знања на информативном нивоу о различитим развојним сметњама, међутим претходних 10 година је велики број васпитача похађао  различите акредитоване програме који су својим квалитетом обезбеђивали довољно знања и вештина потребних за рад и укључивање деце са сметњама у развоју у редовне васпитне групе. Спорадично реаговање запослених, њихов отпор и тешкоће које пријављују у пракси последица су недостатка кадрова и ресурса и недовољне сарадње и умрежености установа које могу да пруже подршку између различитих система (број запослених у односу на број деце, немогућност обезбеђивања асистената, недовољна подршка стручних служби).

Коначно, шта бисте саветовали учитељима који у одељењу имају дете ком треба посебна подршка, ако оно нема асистента?

Из искуства се показује да су асистенти заиста велика подршка деци када су деца у редовној школи и они су значајан ослонац и спрега између учитеља и детета, као и између учитеља и породице детета. Међутим, када је наставник сам у учионици без подршке асистента онда је кључно да буде свестан образовних импликација аутизма или неких других развојних сметњи и да усвоји ефикасне методе подучавања како би омогућио да  деца удобније учествују у учењу и да буду боље припремљени за своју будућност.

Добар савет је да учитељи успоставе рутину са учеником, јер је свет за децу са аутизмом често збуњујуће место које им изазива анксиозност. Због тога они налазе велику удобност у предвидљивој и стабилној рутини. Креирање визуелних распореда такође је ефикасан и широко коришћен метод који то може да им омогући, он им даје осећај сигурности али им истовремено служи и као подсетник за активности које треба да прате и следе. Треба обратити пажњу на сензорну осетљивост детета која може довести до различитих позитивних или негативних реакција, тако да треба обезбедити окружење које ће бити што мање оптерећујуће за њега, наравно у складу са индивидуалним потребама детета. На пример, ако се дете јако узнемири на звук школског звона, можете му дозволити да стави слушалице за смањење буке пет минута пре него што се оно активира. 

Промене и транзиције могу бити невероватно узнемирујуће за њих. Промене су често неизбежне, па чак и неопходне у школи, али добра вест је да анксиозност коју изазивају можете ублажити тако што ћете дете са аутизмом унапред припремити на транзицију. На пример, ако планирате да промените учионицу за недељу дана, одведите дете да је погледа неколико дана унапред, или уколико се дете боји садржаја који се приказују на видео настави омогућити родитељима да детету прикажу тај садржај пре самог представљања на часу, да му тај материјал постане познат док га гледа у кући са родитељима. Додавање неке предвидљивости неочекиваном задатку на овај начин може помоћи да се дете осећа мање уплашено и даје му времена да се ментално прилагоди новој ситуацији.

Код многе деце су слабије развијене способности комуникације тако да морате пажљиво размотрити који је канал за комуникацију најпогоднији за дете. Уколико је дете невербално или минимално вербално може му се понудити визуелна подршка или комуникатор путем којег ће дете бити у стању да искаже своје потребе или да активно комуницира на часу о темама које су предвиђене програмом. У Србији сада постоји једно бесплатно доступно решење за сву децу са комуникационим изазовима чије је развој подржао Уницеф, а то је апликација Cboard коју потпуно бесплатно могу сви да инсталирају на своје Андроид уређаје и на тај начин помогну дететов даљи развој комуникације и сам развој говора.

Родитељи и старатељи су прави стручњаци за своју  децу тако да бисте у потпуности подржали ученика у школи и ван ње треба да координишете и делите знања са њима и да заједно предложите интервенције које функционишу у кући или у школи и да их интегришете у рутине. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама