Много је тога што су родитељи бумери (они који су рођени педесетих и шездесетих година прошлог века) радили исправно, када је реч о одгоју деце. Једна од тих ствари је и то што су их учили манирима и поштовању. Исто тако, учили су своју децу и да оно што раде повлачи одређене последице. Нису их од тога штитили.
Али, постоји једна изузетно важна ствар којој готово уопште нису учили своју децу. А то је како да отворено, храбро, без страха разговарају о својим снажним осећањима. И томе сведоче многи припадници Генерације X и деца миленијалци. Заправо, већина њих, само што многи тога уопште нису свесни.
Термин који то можда најбоље описује је „лажна хармонија“. Важно је да споља све изгледа хармонично и лепо. А да би се то постигло и пре него што су деца развојно спремна, родитељи су, несвесни своје грешке, релативизовали дечја осећања и о њима мало размишљали.
Овај недостатак, готово па врста емоционалног инвалидитета лако се препознаје када с таквом децом, а данас одраслим људима, покушате да разговарате о негативним емоцијама и уопште о томе на који начин су могли да их искажу кроз одрастање. Обично ће покушати да избегну разговор и видећете да им је врло непријатно. Као да од вас траже да се о томе не говори, да пређете на другу тему. Или ће се неспретно шалити на рачун тога што су их родитељи терали да крију осећања.
И све то се, у одраслом добу, манифестује кроз неспособност да поднесу фрустрацију и да отворено говоре о непријатним темама. Оно што они заправо желе је да се настави као и пре. Да се образац „лажне хармоније“ задржи, јер је тако лакше, него копати по својим емоцијама и учити нове вештине изражавања осећања.
Само да се ћути о тим темама које су закопали дубоко у себе. „Потисни бол и потисни трауму. Не говори отворено о томе јер ћеш онда морати да залечиш трауме и прекинеш круг. Важно је одржати слику хармоније, чак и ако заправо нема ничег хармоничног у свему томе“ – рекли би вам бумери, али и њихова деца или бар они који су успели да то препознају као образац одрастања.
Штос је у томе што су некада постојале вредности које су биле другачије него данас. Уместо новца и материјалног богатства, изузетна вредност била је дисциплина и послушна деца. У томе, свакако, нема ничег лошег, ако се постигне на исправан начин, уз стрпљење и разумевање. Проблем је у томе што су погрешне ствари биле „срамота“. Дете које плаче, које нешто тражи, које има став. Тежња родитеља бумера била је да споља све изгледа савршено, да деца кажу увек „добар дан“, да се насмеју и буду фина. О томе како се осећају, није се бринуло превише. Дечје потребе нису биле приоритет.
Наравно да ниједан родитељски стил није без мане. И родитељи се углавном труде да прате наметнуте принципе друштва и времена у ком живе, своје унутрашње осећаје, али и оно што су кроз своје одрастање преузели од родитеља. Генерација данашње деце вероватно ће једног дана превртати очима на све текстове о родитељству које пишемо данас. Све је то део процеса.
Али, надајмо се да смо једну ствар научили. Промене се дешавају тек онда када скупимо храброст да започнемо оне тешке разговоре. И када заронимо у своје, дубоко закопане трауме.