Nedavno sam prisustvovao jednom času u srednjoj školi, gde je profesor održao snažnu lekciju o privilegijama koje su nekima od nas u životu date. Počeo je tako što je svakom đaku dao po jedan čist papir i rekao im da ga zgužvaju u loptu.
Onda je pomerio korpu za otpatke na sredinu zida, ispod table.
Zatim je rekao: „Igra je jednostavna – svi vi sad predstavljate populaciju jedne zemlje. A svako ko živi u toj zemlji, ima šansu da postane bogat i probije se u višu klasu.”
„Da biste to uspeli, potrebno je da te zgužvane papire ubacite u korpu za otpatke, ali sedeći na svom mestu.”
Naravno, đaci koji su sedeli pozadi, odmah su se pobunili: „Ali ova igra nije fer, mi koji sedimo nazad imamo manje šanse da uspemo od ovih koji su napred!”
Ipak, svi su pokušali da ubace papirić. Kao što se moglo i očekivati, većina đaka koji su sedeli napred je uspela (ali ne svi), dok je među onima koji sede u poslednjim redovima tek po neko pogodio kantu.
Igra je bila završena, a učitelj je zaključio, rekavši: „Svi ste videli da, što ste blize bili korpi, veće su vam bile šanse da ubacite papirić. To se zove PRIVILEGIJA. A da li ste primetili da su se na pravila igre žalili samo oni koji sede pozadi?”
„S druge strane, ovi koji sede napred, nisu ništa komentarisali niti su razmišljali o privilegiji koja im je tek tako data. Sve što im je bilo pred očima je tako mala razdaljina između njih i postavljenog cilja.”
„Deco, vaš posao je da, kao đaci, uvek budete svesni privilegija koje imate, samim tim što ste dobili mogućnost da učite i obrazujete se. Iskoristite baš tu privilegiju koju zovemo obrazovanje, tako što ćete dati sve od sebe da u životu postignete velike stvari, ali nikad ne zaboravljajte na one koji sede u redovima iza vas.”
Izvor: BuzzFeed