Љутња је врло контроверзан осећај. С једне стране са собом носи много енергије, али често је доживљена као негативан осећај који не смемо показивати. Љутња је дивља и несоцијализована и непожељна. Љутња је агресивна, а својим васпитним поступцима тежимо да децу научимо прихватљивим, сарадљивим осећајима и понашањима.
Но, људи моји, љутња је диван и нужан осећај. Љутња је урођена и биолошки задата емоција.
Јавља се код свих људи и еволуционо је важна. А кад неки облик понашања, осећаја или било која телесна функција опстаје милионима година, значи да нам и те како користи. То значи да су током нашег развоја као врсте опстајали они појединци који су могли да се љуте јер им је то пружало већу могућност опстанка. Како?
Шта љутња заправо ради?
Љутња нас штити и јавља се кад неко или нешто прелази наше границе. Са собом носи много енергије која нам служи да бисмо могли да се обранимо. Тада видимо да и деца и одрасли када су љути вичу, устају, жустро ходају, бацају ствари, лупају вратима или се баце на под у испадима беса. Наравно, интензитет љутње и њене манифестације зависе од темперамента и способности саморегулације и нису код свих једнаки, па ће на исти догађај различита деца реагиовти врло различито. Но, управо због снажне енергије која се ослобађа кад смо љути, штетно је континуирано блокирати изражавање љутње јер тада она остаје у телу. Љутњу је важно изразити на начин који је ОК и за нас и за друге. Ради се о могућности саморегулације осећаја што је један од основних васпитних задатака.
Дакле, љутња нам говори да неко прелази наше границе, неко наше правило, да нас неко повређује. Љутња нам помаже да се заштитимо и изборимо за себе.
Због тога је важно не забрањивати је нити је потискивати.
Лепе девојчице се не љуте!
Љутња је универзалан осећај и сви се ми, без обзира на пол, једнако љутимо када треба да се заштитимо или изборимо за себе. Но, културолошки је стереотип да девојчице не би смеле да се љуте јер то није лепо, женствено, не приличи им. Али таквим порукама девојчицама и те како одузимамо њихову снагу и моћ да се изразе, заштите и боре за себе. А осећаји остају у њима и маскирају се у друге попут туге, депресивности, анксиозности. Сличан је стереотип везан за дечаке према којем дечаци не смеју плакати, бити тужни ни рањиви, чиме се такође чини изузетно велика штета (али је то друга тема).
Љутња је непријатан а не негативан осећај.
Иако непријатан за доживљавати, љутња је врло користан осећај који нам говори да нас је нешто повредило и служи нам да нас заштити. Сама по себи, љутња није ни позитивна ни негативна, већ би позитивни и негативни могли бити само начини изражавања, односно понашања.
На појаву осећаја и потреба не можемо утицати. Када се појаве, они су једноставно ту. Но оно над чиме имамо утицај и за шта смо одговорни је понашање.
Љуто дете није агресивно.
Љутња се може изразити на низ начина:
1. Они који су добри за нас, али не и за нашу околину – неконтролирани изливи љутње који повређују друге било емотивно или физички, попут агресивног понашања
2. Они који су добри за друге, али не и за нас – задржавање љутње у себи због страха од последица (попут прекида или нарушавање односа, казна) или осећаја кривице или срама (због уверења да не бисмо смели да се љутимо и да смо због тога лоше особе)
3. Они који су ОК и за нас и за друге – омогућавају јасно комуницирање тога што нам се догађа на начин који не повређује друге
Дакле, иако се љутња често поистовећује с агресивношћу, оне никако нису једнозначне.
Агресивно понашање само је спољна манифестација, односно понашање у чијој позадини може бити љутња, али и низ других осећаја.
Циљ васпитања је дати деци подршку у разумевању својих осећаја, усвајању њихове саморегулације, усвајање прикладних начина изражавања и преузимање одговорности за своје понашање.
Аутор: Сања Иванушевић Гргас, Центар за терапију игром