Сећам се да сам имала ђака који ни по коју цену није хтео писати латиницом. Јер је то усташко. Јер се осећао као издајник. Није га збуњивало што на часу енглеског мора користити то писмо. У њему је све било подељено на нас и њих. Било је то касних деведестих.
Сећам се да сам имала ђака који није хтео слушати класичну музику. Са таквих часова је излазио. Када бих му уписивала неоправдани, био је равнодушан и пркосно миран. Бранио је осећај традиције. Концерти фолк звезда су били пожељни. Све друго је био снобизам. Или поквареност запада.
Сећам се да сам имала ђака који није хтео стајати уз химну. Седео је из ината. После интерне расправе у којој није могао ништа објаснити нити понудити било какав аргумент, послала сам га код директора. Не знам зашто. Ваљда из личне немоћи пред бесмислом.
Сећам се ученице која је током разговора о плановима за будућност рекла како жели бити учесник ријалити програма. Није помињала избор неке школе, недоумице око уписа. Седела је занесена и причала о свету где се седи, свађа и зарађује. Истицала је са задовољством како у свему томе може бити најбоља.
Гледала сам протерану децу из Крајине, са Косова, из Босне док чекају у школском ходнику прибор и одећу или стискају бесплатну погачицу. Нису причали о старом крају. Нису ни писали о томе у писменим задацима. Јад су чували само за себе, дубоко. Очи су им биле празне и непомичне, увек су гледале преко рамена, као да се нису сналазиле у лицима и пејзажу новог места у које су насилно пресађени.
Стајала сам у учионици и гледала тишину 3. маја поподне. Деца су тражила објашњење и утеху. Желели су да је Рибникар далеко. Причали смо неповезано. Набрајали су вести које су напабирчили, бруталне и сензационалне. Рекла сам им како је и убица жртва. Били су збуњени.
Затим је следило све друго. Наступила је тишина. А после тога студенти и са њима провала свега онога што јесмо ми сви, обични људи, жељни мира и правде.
Док гледам студенте, знам да је истина ту. Истина да се може и мора бити свој, без обзира на цену. Сазнање да нас разлике не удаљују, већ нуде слободу. Храброст да се све ствари назову својим именом. Отпорност према манипулацији.
Лепо васпитање је поново у моди. Као и разговор без надвикивања, демократија без притиска и наметања. Хиљаде нових лица, без гламура и естрадних атрибута, шета улицама. Састављају реченице и мисле својом главом. Певају химну, носе заставе, поштују обичаје. Умеју да се наметну као саговорници и заговарачи. Постају нови идоли. Бришу границе које су постављене из личне користи. Топе жицу око гета. Откривају лице овог народа. Оно је дуго било сакривено у страху од новог дана у коме нема ништа до голог преживљавања.
Док гледам студенте, сећам се свега чега сам се стидела и била немоћна.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца