Срамота те је да радиш за малу плату. Срамота те је да радиш посао за који си преквалификован. Срамота те је да волонтираш. Срамота те ја да идеш на бесплатну праксу. Када ће те бити срамота што си већ годинама на грбачи својих родитеља само због своје лењости?
То што сте завршили факултет није довољно
„Није те срамота да радиш за тако мале паре, па јефтиније ти је да седиш кући“, то је била начешћа констатација након што сам се на крају друге године факултета запослио. Радио сам у кол центру за 125 динара по сату. Колико сам радио, толико сам зарађивао, а мени је било важно да скупим новац за школарину. Било ми је важно, јер је моја једина обавеза прошле године била да учим и останем на буџету. Нисам успео у томе. Почео сам да радим, јер ме је било срамота да родитељима признам да нисам на буџету, а требало је скупити новац за школарину. Једно време сам се осећао као Волтер Вајт у „Чистој хемији“ иако сам радио потпуно легалан посао, на потпуно легалан начин.
Док сам радио тај посао за новац, важно ми је било да радим као новинар у студентској радијској емисији на факултету. Дакле, према мишљењу оних који с30 година живе од џепарца, ја сам будала која ради бесплатно и треба да ме буде срамота, јер радим за сићу. Мене је и даље било срамота да тражим новац од родитеља.
То би била само кратка животна прича с почетка радног века. У њему сам поред кол центра, радио и као касир, али сам заправо све време радио посао за који сам се школовао. Када сам примио први хонорар као новинар, опет сам чуо иста питања. Данас их више нема. Ја имам пристојан хонорар, а ови које је срамота – џепарац.
Сећате се Драганине приче
Не морамо о мени, јер ја још немам диплому факултета, само ме није било срамота да радим. Сећате ли се Драгане? Она је студирала и озбиљно се школовала. Она је докторка нуклеарне физике. Да би добила то звање написла је више страница, него што сте ви прочитали током студија. Њу није срамота да ради за 36.325,99 динара. Схватила је да нема другог начина. Можда је могла да оде из земље и да има већу плату. Вероватно је могла да буде кући и да кука како су јој џабе све те дипломе и како држава не води рачуна о науци. Могла је једноставно да паразитира. Да говори како је могла да купи диплому и нађе везу. Да би било боље да је уместо у лабораторији дане проводила по сплавовима и богато се удала. Могла је да нађе све изговоре, које сви свакодневно сервирате како бисте оправдали своју лењост.
Када ће вас бити срамота што сте паразити?
Имате скоро тридесет година и није вас срамота што сте на леђима сопствених родитеља. Што уваљате неку тезгу и новац попијете већ првог петка или купите патике. Пљујете систем, јер није измислио човека који ће уместо вас да пошаље ЦВ, куца на врата, тражи праксе, волонтира, учи и надограђује своју диплому. Човека који ће да се распитује, тражи, граби и налази прилику за вас. Притом не било какву прилику. Ви хоћете посао у струци и у складу са својим школовањем, а пристојна плата се подразумева. Шта сте урадили да би се тако нешто догодило? Веровали деди и баби који су вам рекли да завршите факултет, па ћете бити руководилац? Не знам да ли су вас обавестили, али систем у коме су живели ваши баба и деда више не постоји, иако и данас партијска књижица може да реши неке ствари.
Поставите се у улогу послодавца.
Да ли бисте запослили неког ко пет година не ради апсолутно ништа? Некога ко нема дан праксе, који од компетенција има само диплому коју је добио пре пет година. Ниједном послодавцу није потребан запослени који ће чекати да неко други одради његовов посао. Запослени који ће уместо решења тражити изговоре. Запослени кога је срамота да ради, а не тога како ради. Запослени који не зна да нађе шта ће да ради, него то други треба да му да. (Уколико вас нису обавестили, кад добијете посао ту се потрага није завршила. Свакодневно добијате, али морате и сами да пронађете нове задатке.)
Да се разумемо, ја сам левичар. Мрзим неолиберални капитализам из дна душе, али још више мрзим оне који социјализам воле само зато што би у њему могли да обитавају на туђим леђима. Престаните више с тим да је породица основна ћелија друштва. Не, основна ћелија друштва је појединац спостособан да учини свет бољим местом за живот. Међутим, ми живимо у друштву у коме је појединац једино способан да уништи ту вашу основну ћелију, коју зовете породица, а која представља домаћина за своје дете паразита.
АУТОР: ПЕТАР ПАУНОВИЋ
Извор: http://www.24sata.rs/