Ne smatram da sam pesimista. Sebe više vidim kao zakletog optimistu sa realistom u sebi. Taj realista izađe na videlo kad se okrenem oko sebe i vidim kako se ponašamo, kako umemo da mrzimo, kako gajimo decu, kako se odnosimo prema prirodi, i pomislim… Odosmo svi u kurac. A onda, niotkuda zareži optimista iz mene i natera me da sebi izgovorim naglas – Ljubav će nas sve spasiti.
Ljubav je ono kad ne gubiš veru u dobrotu neznanaca iako su te znanci povređivali, kad ne prestaješ da daješ sve od sebe čak i onda kad posumnjaš da si sve izgubio, kad puštaš svoju svetlost u najmračnijim trenucima da obasjava put čak i slepima. Ljubav je ono kad iako imaš kuću, svoju nomadsku dušu jedino uspevaš da skrasiš u domu koji sagradiš u drugim ljudima. Ljubav je ono kad ne pitaš ko, kako i zašto nego se samo daješ bez bojazni da će te neko zloupotrebiti jer ljubav je obnovljiv vid energije. Kada bude nestalo vetra, mora i sunčeve sletlosti, tada ću se jedino zabrinuti da možda ni ljubavi više neće biti.
Za sada, još uvek sa sigurnošću tvrdim da je ima. Svuda. Ona leži u razumevanju, požrtvovanosti, saosećajnosti, pa čak i prkosu i neustrašivosti. Ona je zametak, posađen u sve ljude još kada je spermatozoid probio membranu jajne ćelije i haploidan broj hromozoma prosuo u nju. Ljubav je čovekovo prirodno stanje, izmenjeno neprirodnim okolnostima. Ako ne znate kakve su to okolnosti pogledajte kroz prozor. Tamo se dižu zidovi oko srca a padaju ćuskije na glave, tamo se više ne razlikuje dobro od zla jer su najglasniji emotivni daltonisti, tamo se rže na nejake a klanja se besnima…
To se događa jer ste zaboravili da ljubav nije slepa, nego su vaše procene ljudi loše. Ljubav je vidovita, zna unapred. Ako mislite da vam sa nekim ljubav nije uspela, znajte da je onda nije ni bilo. Ljubav uvek uspe. Ko je daleko od očiju, nije daleko od srca jer ljubav nije merna jedinica za razdaljinu, nego jedinica građe i funkcije svih živih bica. Ne zna za daljine, blizine, širine. Samo za dubine. Samo oni praznih srca a punih stomaka kažu da se od ljubavi ne živi, zato im ne verujte. Ona daje život. Ne maže se na ’leba, već je ljubav baš taj hleb. I ako treba, radije ću umreti zbog praznog želuca ali sit od ljubavi, pa neka onda kažu bio je siromah koji ume da voli, nego bio je baksuz koji je voleo da pojede.
I kad nebesa budu počela da se urušavaju na glave, kada svi oni koji govore da je čovek čoveku vuk budu zaista počeli da na svakom koraku grizu te ruke koje ih hrane, i kada oni koji uzalud guraju svoje ruke u vatre ni za kog, budu počeli da vrište od opekotina, tada će nas prava snaga ljubavi naterati da dlanove dignemo ka univerzumu i protresemo ovaj Mlečni put da bismo ga očistili od govana. Do tad, grlite jače, ljubite strasnije, volite bezrezervnije, plačite glasnije, smejte se histeričnije, vodite ljubav perverznije i nikad, ali nikad, ne zaboravite da je svaki Čovek, makar i bio loš – Ljubav, koja još uvek nije naučila kako da voli.
Izvor: https://blog17dan.wordpress.com/