Mnogo je kritike poslednjih dana upućeno na sve adrese – roditelja, nastavnika i dece. Ali, ne smemo zaboraviti na sve one koji na svom putu daju i više od mogućeg. O ulozi nastavnika i učitelja u odrastanju i životu dece, na poetičan i zanimljiv način piše Maja Kotličić, nastavnica kojoj je, kako kaže sama, mnogo stalo. Ovaj tekst piše iz ugla roditelja.
„Jer vi ne možete biti ništa drugo do onog što je naša kuća. A u našoj kući se zna da ima ljudi koji su njen deo, a da nam prag nisu ni prešli. Ljudi čija će vam rečenica promeniti, možda dan, a možda i sve.
Oni su IZABRALI da stoje pred vama. Nije im to slučajno zapalo. Morali su da se potrude da stignu tu gde jesu. A sad se uporno trude da opravdaju svoj izbor.
Ti ljudi se raduju vašim osvojenim turnirima. Nerviraju se zbog tog jednog boda koji je falio za peticu. Razmišljaju da zažmure na ono „neznam“ u zaključku.
To su oni koji znaju kad ćeš da zaplačeš, ali i kad ćeš da pukneš od smeha. Primete tvoju novu frizuru. Ne dozvoljavaju ti da stojiš sam. I stvarno nađu odgovor na pitanje zašto je plavi patlidžan plave boje.
Ljudi koji sa svojom decom nekad sede u tišini, jer je mnogo priče otišlo drugoj svojoj deci. Deci čije faze prolaze iznova i iznova, dok mi, roditelji, jedva izdržimo dva, tri kruga.
Zato neću sebi dozvoliti slabost da rušim položaj onih, od čijeg se položaja očekuje, što bi Bakman rekao – samo sve.
Ja ću da navijam. Jer znam da ONI – vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori – spremaju najbolji tim. Tim u koji su uprte sve naše oči. Tim koji je spakovao sva naša nadanja. Tim kojem ponosno mašemo s kućnog praga. Tim koji ispraćamo sa stepeništa škole. Onaj tim koji nas predstavlja svetu.
Ne moraš da biraš stranu. Jer svi smo na istoj.“